Две велике спољнополитичке победе Србије - заустављање Косова пред вратима Унеска и руски вето у СБ УН на пресуду Међународног суда правде о геноциду у Сребреници - две су виртуелне победе, а заправо два велика пораза.

(Данас) – Србија данас не може да чува своју баштину на Косову. Српске цркве и манастире, међутим, не смеју да штите ни Албанци, њихова специјална полицијска јединица чији је командант Србин. То је суштина "победничке" кампање против приступања Косова Унеску. Па ко ће онда да брине о српској баштини? Нико!

Кампања државе Србије против приступања Косова Унеску, чиме би Косово преузело најстроже међународне обавезе заштите свачијег религијског, историјског и културног наслеђа на својој територији, а пре свега српског наслеђа, била је ратно-хушкачка, утемељена на мржњи, неистинама и полуистинама.

Косовски Албанци су "проклетници", говорио је председник Србије. "Косово је као Исис", говорио је шеф дипломатије, потписник Бриселског споразума о нормализацији односа и свестраној сарадњи Србије са тим "Исисом". Хоће Албанци да присвоје, да прогласе албанским "српске светиње"! Ова неистина била је, искључиво, у функцији потпаљивања антиалбанског расположења међу Србима. Највиши представници државе знали су да је тако нешто немогуће. Знају и да у Ахтисаријевом документу, који је у Приштини усвојен као темељ Устава Косова, пише: "Све српске цркве и манастири на Косову, сва њихова имовина и добра неотуђиво су власништво Српске православне цркве са седиштем у Београду!"

У свет је пуштен и документарни, истинит и потресан, филм о паљењу и рушењу српских цркава и манастира у марту 2004, са поруком да су косовски Албанци, такорећи генетски, "рушиоци српских светиња", па да их они не могу да чувају. То је говорено и писано, упркос истини да су десетине хиљада Албанаца на Косову потомци чувених "манастирских војвода", чије су породице и племенски фисови, дуже од четири века, штитили српске цркве и манастире, губећи и животе у њиховој одбрани. По Канону Леке Дукађинија, цркве се морају бранити, јер оне, како пише у Канону, "немају ни огња ни мача!" Одмах после Првог балканског рата и ослобођења Косова, Краљевина Србија је, највишим својим одличјима, окитила груди тих албанских манастирских војвода. Унеско кампања Србије увредила је њихове потомке. Они памте далеко и трајно.

Од света, а и од Србије, сакривен је један други филм о рушењу и паљењу више од 200 џамија, текија и медреса на Косову, у априлу и мају 1999. године. Да је и тај филм приказан, сазнало би се да је исламску баштину рушила Милошевићева држава, њене војне, полицијске и паравојне снаге, а да, пет година касније, косовски екстремисти, варварски насрћу на српске цркве и манастире. Нечасно је анатемисати само туђи злочин, а ћутати о сопственом злочину. Нацизму су блиске тврдње да на Косову и нема албанске баштине, да су тамошњи Албанци духовно стерилни, да су им све џамије подигли Турци, а да они нису изградили, чак, нити једну чесму.

Пораз је, а не велика победа Србије, и руски вето на британску резолуцију у СБ Уједињених нација. Вето, заправо, на пресуду Међународног суда правде у Хагу, а изнад те пресуде нема никаквог вета и суда на овом свету, да је у варошици Сребреници почињен геноцид над Бошњацима-муслиманима, и да за тај локални геноцид нису одговорни ни српски народ ни држава Србија, него само извршиоци масакра, по имену и презимену! Тражећи од Русије да, својим ветом, "заштити српски народ од геноцидног печата", председник Србије је, хтео то он или не, цео српски народ поистоветио са починиоцима сребреничког великог злочина. Таква "заштита", а не ни Међународни суд правде ни британска резолуција, повукла је знак једнакости између српског народа и једне скупине убица. Истовремено, Србија се легитимисала као одметник од међународног суда и правде, а Русија је, због подстицања сукоба Србије са Западом, једва дочекала да "заштити" одметника.

И руски сребренички вето и Унеско гласање о чланству Косова, Србију су сукобили са огромном већином чланица ЕУ, са свим моћним државама Запада, са свим државама у свом окружењу. То је пораз, и то велики пораз, за државу која је кандидат за чланство у Европској унији, а не евроазијској или афричкој, и која има амбицију да буде стожер стабилности и помирења на ровитом Балкану још незацељених ратних рана и неугашених мржњи. Победама, које су порази, саплићу се и стратешки најбољи политички потези: Бриселски споразум, зближавање Србије и Албаније, Србије и БиХ, посете Сребреници и одавање поште жртвама сребреничког геноцида, како пише на белом обелиску у тамошњем мезарју.

Замислимо да је Србија поштовала обавезу из Бриселског споразума, да не спречава међународне интеграције Косова. И да је Србија подржала британску резолуцију у СБ УН, да се угледала на Немачку, која прва и најжешће осуђује холокауст и свако злодело нациста. Шта би се десило? Србија би себе узвисила пред Европом и целим светом. Остварила би, заиста, две велике победе.

А овако? Српско-албански односи помрачени, Бриселски споразум у опасности, свашта кључа у Босни, због Унеско гласања захладнео однос Србије са Црном Гором и Македонијом, косовски Срби страхују да ће они плаћати антиалбански патриотизам у Београду. Опијеност мржњом иде толико далеко да се, на неким београдским порталима, ликује и због крвавог пира исламских терориста у Паризу. "Ово вам је освета за Унеско, за подршку отимању српских светиња на Косову!" Морбидно. Опасно.