Ни случајна ни пренагљена није стрепња Ангеле Меркел због могућег новог рата на Балкану. Реванш за деведесете призивају и српски, и бошњачки, и албански јастребови. Народ не жели рат, није га желео ни пре две и по деценије, али и већину разумних људи добошари смрти, са лакоћом, гурну у трагедију. Довољан је ситан повод, мала варница, најчешће подметнута, па да букне пламен битке за „узвишене“ националне, верске или неке друге циљеве.

Иако је кандидат за чланство у Европској унији и „главни промотер стабилности у региону“, каквом саму себе представља, Србија све мање личи на своје, нашминкано, лице. Њу запљускују таласи еврофобије, а зли духови из деведесетих пресвлаче се у руске хаљине. И сами схватају да су српску одору они упрљали. Обновљени хладни рат Запада са Русијом виде као поручену прилику да Русија, војно, загази и на Балкан. Под њеном капом и заштитом, довршити несвршене националне циљеве у Босни, ослободити Косово и повратити Црну Гору!

Нажалост, поједине изјаве у Москви ветар су у једра овим опасним и нереалним плановима које Русија, сигурно, не подрзава, јер Русија није ђаво, каквом је доживљавају и представљају овдашњи острашћени русофили.

Ништа се у данашњој Србији не сме потцењивати, јер је Србија полумртва и онесвешћена. Сломљена ужасима из деведесетих, притиснута бедом и безнађем, Србија гледа Фарму, Великог брата, Парове, слуша свакодневна такмичења у певању, чита језиве насловнице по новинама о томе ко је кога и како искасапио, зашто Срби морају мрзети Албанце, Бошњаке, Хрвате, Европу и Америку. Нема више Србије из деведесетих, њених препуних тргова буне против мржње, лудила и смрти. Та Србија је преварена, опљачкана и згажена. Ратни злочинци, а посебно они којима се судило у „антисрпском“ Хагу, добили ореоле националних светаца. Тајне службе смрти нетакнуте и свуда распоређене. Ратни пљачкаши – бизнисмени. Ратни хушкачи – академици. Стигла, из Москве, и толико чекана књига, која промовише зло као врховно добро. У Србију се враћа и Апис. Патријарх зове у бој...

Али, у бој, без Русије, нити могу нити смеју. НАТО ће их сачекати и у Босни, и на Косову. Ту алијансу су победили деведесетих и стрепе од нове победе над њом. Влада Србије одолева притисцима да приступи руској војној алијанси, иако купује руско наоружање. Слаба је то утеха за српске бојовнике из деведесетих и одрасли подмладак васпитан на њиховој пропаганди. Стратешко поље њиховог жељеног боја опкољено је државама које су у НАТО алијанси. Једини коридор за руски војни продор је Црна Гора, а и она је пред НАТО капијом. Децембар се примиче, а време истиче. Испровоцирати црногорски Донбас. Пропадне ли први удар, не одустајати, јер ће, од позивнице за чланство па до учлањења Црне Горе у НАТО и затварања НАТО обруча око читавог Балкана, протећи још неколико месеци. То је стратегија. Она је, наравно, маскирана другачијим циљевима, што је и логично. На политичке удице увек се каче лажни мамци.

Нема, нажалост, у Србији баш много оних који разумеју да је чланство Црне Горе у НАТО и шанса да се Србија извуче из каљуге недемонтираног, непораженог и све агресивнијег наслеђа из деведесетих, да себе реформише и очисти од својих злих духова, да и сама закорачи у НАТО, јер је то улазница за Европу. Извесно је да ЕУ више није оно што је била, да се тресу темељи пројекта о Сједињеним државама Европе и да се, оваква каква је данас, Европска унија, можда, неће ни одржати. Чак и да се то догоди, а верујем да неће, сигурно се НАТО неће распасти, нити ће ослабити, а у НАТО алијанси су, такорећи, све демократске државе Европе.

Посустали евроентузијазам у Србији лако може и да се угаси. Већ сада, у Београду се, нагло и неочекивано, али увек драматично и збуњујуће, изокрећу путокази у будућност. Више није извесно да је Србија, неповратно, прешла свој европски Рубикон. Час је западно од Истока, а час источно од Запада. Заправо, у Србији више ништа није извесно и неће бити извесно све док Црна Гора не добије историјску и прекретну битку коју води. Овога су свесни сви завереници против уласка Црне Горе у НАТО алијансу, и они који то говоре јавно, и они који то не говоре, али ћуте.

Србију данас хипнотишу многи магови. Народ је смућен и у амнезији. Заборавља брзо, не верује никоме и верује свакоме. Једнога јутра, сунце греје са Запада, увече је на тој страни помрачење, а изјутра, над Србијом, гране сибирско сунце. Оно је, тренутно, у зениту.