Србија је од 1995. године члан Интерпарламентарне скупштине православља, тела формираног на иницијативу грчког парламента, али се код нас о њој мало зна.

Чак су и поједина министарства незаинтересована да допринесу раду организације која окупља посланике из 28 земаља (Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Грчке, Кипра, Белорусије, Казахстана), у којима живи око 300 милиона православаца.

То је изненађујуће и несхватљиво, јер је поменути парламентарни форум веома активан у пружању помоћи и подршке српском становништву на КиМ, посебно очувању верског и културног наслеђа.

У Москви је 2014. у оквиру Годишње скупштине ИСП, усвојена Декларација министара културе у којој се, поред осталог, истиче да је "православље главни предуслов очувања културног идентитета наших народа" и да потписнице "изузетно цене историјски значај и савремени рад Православне цркве, која је фактор стабилности, очувања мира у Европи и свету".

У Декларацији се наводи и да "уништавање православних верских споменика и храмова, као и других религија, представља чин вандализма". Овај документ, у којем се осуђује и уништавање српских храмова на КиМ, потписали су министри културе Русије, Грчке, Кипра, Либана, Јерменије и других држава - али не и Србије.

На моју молбу, у име делегације парламента Србије у ИСП, да подржи закључке, наш министар културе одговорио је да није надлежан и упутио нас Управи за сарадњу са верским заједницима и СПЦ. Такав став Министарства културе наишао је неразумевање и разочарање представника осталих земаља, а мене је, као председника Комисије за културу ИСП, довео у врло непријатну ситуацију.

Годишња скупштина ИСП биће одржана 25. јуна у Бечу и поново је упућен позив српском министру културе да, барем накнадно, подржи ставове изнете у Декларацији. Нову прилику не би требало пропустити, јер би то било огрешење и о нашу прошлост и о нашу будућност.