Легендарни Радио Јереван није протеклих дана емитовао у целом свету позната питања и шаљиве одговоре. Шале су уступиле место озбиљним темама. И Радио Јереван и сви медији у Јерменији посветили су последњих дана априла скоро све своје емисије и новинске странице обележавању стоте годишњице геноцида над јерменским народом.

Сваке године, 24. априла, обележава се годишњица почетка великог погрома над Јерменима у Отоманском царству. Тог дана 1915. године започела су хапшења истакнутих јерменских интелектуалаца у Цариграду, а током наредних осам година турска војска и полиција, помогнуте курдским племенима, убиле су око милион и по Јермена.

Под геслом „Памтим и захтевам”, јерменска држава и јерменска апостолска црква организовале су низ манифестација које су окупиле учеснике и госте из целог света. Налазио сам се међу њима као представник Народне скупштине Републике Србије. За симбол комеморативних догађаја изабран је стилизовани цвет биљке незаборавак, са пет латица које симболизују пет континената на којима су се обрели прогнани Јермени.

Црна боја на цвету представља прошлост, светлољубичаста садашњост, љубичаста будућност, а жута вечност. Овај симбол је од почетка 2015. године истакнут уз лого јерменских ТВ канала и заглавља новина, на бројним билбордима и плакатима на улицама градова ове кавкаске државе, на стаклима аутомобила, додуше старијих годишта, пошто доминирају „ладе” из совјетског времена, као и на реверима сакоа. Основне поруке комеморативних манифестација сажете су у реченице исписане на јерменском, енглеском, француском и руском језику: „Буди Јерменин! „Буди жив!”, „Живе Јермени. Живи Јерменија. Живи јерменско питање!”.

Јерменски званичници и средства информисања често су подсећали да је Адолф Хитлер своје злочине тридесетих и четрдесетих година прошлог века оправдавао реченицом: „Ко се данас сећа Јермена?” Напомињано је и да је страдање Јермена први почињени геноцид у двадесетом веку и да је тај неологизам настао 1943. године, јер је његов творац пољски Јеврејин Рафаел Лемкин тако желео да изрази величину злочина над јерменским народом. Навођено је да је геноцид над Јерменима званично признало двадесет пет земаља, да је то учинио и Европски парламент, као и папа Фрања у свом недавном обраћању на Тргу Светог Петра.

Поред милион и по убијених људи, од којих су многи страдали од болести, изнурености и глади, пола милиона Јермена прогнано је са територија историјске западне Јерменије, на којима су битисали дуже од три хиљаде година. У то време живело је око три милиона Јермена, што значи да је уморено педесет посто популације овог народа. Јерменски демографи процењују да је прави еквивалент њиховом страдању осам милиона изгубљених живота, јер је толико убијених и њихових нерођених потомака. Ови трагични догађаји довели су до стварања огромне јерменске дијаспоре, па тако данас у матичној земљи живи три милиона Јермена, а широм света их је два пута више.

У Меморијалном центру, подигнутом пре педесет година на узвишењу Цицернакаберд у Јеревану, 24. априла је одржан централни догађај обележавања века од страдања народа чија је држава 301. године прва у свету прихватила хришћанство. На скупу је било званично представљено скоро стотину држава, а на највишем нивоу – Србија, Русија, Француска и Кипар, чији су председници били главни говорници.

Начин на који Јермени чувају успомену на своје уморене сународнике и обраћају се другима да признају ту чињеницу, може да буде веома поучан за нас у Србији. Српски народ је у Првом светском рату изгубио милион и двеста педесет хиљада припадника, а у Другом рату је тај број био и већи. Када сам о томе говорио у Јерменији, саговорници су ме слушали изненађено. Скоро нико о томе није знао ништа, па чак ни представници парламената неких суседних и балканских земаља.

На Глобалном форуму у Јеревану Србе нико није помињао као жртве геноцида, а наш народ је од неколико говорника, нажалост, навођен као пример оних који су чинили злочине у ратовима деведесетих година прошлог века. Ми сами, међутим, криви смо што се за страдања српског народа не зна у свету. Често поверујем да се о томе не зна, или не жели да зна ни у самој Србији.

У нашем парламенту није донета Декларација о осуди геноцида над српским народом у Првом и Другом светском рату. Треба ли наводити да такав документ никада нисмо поднели Парламентарној скупштини Савета Европе, или некој другој међународној организацији? Српске жртве из два светска рата за протеклих сто година нису пописане. Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату установљен је тек 2011. године и обележава се веома скромно. Ни данас у Београду нема меморијалног центра, попут израелског Јад Вашема или јерменског Цицернакаберда, подигнутог нашим убијеним сународницима.

Музеј жртава геноцида постоји на Тргу Николе Пашића, али нема чак ни изложбени простор у којем може да представи своје активности. Нико од надлежних у нашој престоници није одлучио да подигне споменик убијенима на територији наказне НДХ. Нема улице или трга названих по жртвама Јасеновца. Осим Зафрановићевог „Крв и пепео Јасеновца”, о овом логору није снимљен ниједан документарни или играни филм.

Комунистичке власти после Другог светског рата су систематски уништавале и заташкавале трагове злочина над Србима и доказе о њима. Јаме у које су бачене српске жртве усташког терора затрпаване су и бетониране. Места страдања нису ни обележавана, а ако и јесу, поред њих су били немушти натписи да су окупатори убили родољубе. Јасеновац – трећи логор у свету по броју убијених, а први по монструозним начинима на које су убијани заточени, комунисти су сравнили са земљом.

Тако је и пуна истина о три милиона убијених Срба још под земљом.

Злочин над Јерменима у свету признају или не признају као геноцид, али за њега се зна, а ми сопствено страдање, нажалост, кријемо и од себе самих.

 

Александар Чотрић