Три пута, за само месец дана, Апелациони суд у Београду укида решење Специјалног суда о продужетку притвора бившим високим функционерима Државне безбедности Србије, Милану Радоњићу и Ратку Ромићу, оптуженим за убиство новинара Славка Ћурувије 11. априла 1999. године.

Сва три пута, судије Верољуб Цветковић и Вучко Мирчић препоручују Специјалном суду да укине притвор оптуженим, са образложењем да њихово пуштање на слободу не може узнемирити јавност у Србији, јер је од злочина прошло 15 година, па је злочин избледео!

Ко су те судије? У ком су закону прочитали, у ком уџбенику права, да је злочин лед, а време ватра која га топи?

Ни у Србији, ни у Европи, нити игде у цивилизованом свету, нема таквог закона, ни уџбеника, ни судске пресуде. Још од Јустинијануса и Улпијануса, суверено је правно начело да се злочин не умањује нити нестаје због протока времена. Правно је начело, такође, да од државе, као злочинца, нема већег злочинца, а убиство Славка Ћурувије управо је тај највећи злочин.

Није нимало случајна ова тврдоглава, а неутемељена и у закону и у правној науци, упорност да двојица симбола државног тероризма из деведесетих година прошлог века буду награђени слободом. Месец дана по смакнућу Славка Ћурувије, старац Исмаил Дургути побегао је, голорук, из своје куће недалеко од Ораховца, бежао је од сукоба полиције и УЧК, сустижу га двојица српских ратника, један од њих пуца му у главу, отрчава до оближње кућице и убија непокретног старца Сезала Мифтарија и његову жену Шефкију. У исто време када се судска већа Верољуба Цветковића и Вучка Мирчића боре за слободу оних који су убили Славка Ћурувију, судско веће Драгољуба Албијанића тог истог Апелационог суда косовском убици изриче увредљиво срамних 3 (три) године затвора, са истим образложењем да је од злочина протекло 15 година, па је због тога казна блага.

Милена Дрецун, тада судија Врховног суда Србије, одбила је да потпише пресуду Радомиру Марковићу и Милораду Улемеку Легији због убиства Ивана Стамболићу, а онда је отишла у судницу и подржала из публике оптужене. Морбидно јесте, али је тај судија демонстрирао јавну подршку и злочину и злочинцима.

Закон, жртве злочина и савест људска једина су сила која судијама сме да издаје налоге. Судије су људи који су, недавно, у Америци, баш када су у београдском Апелационом суду конструисали противправну и нељудску тезу о времену као џелату злочина, пресудили да железница данашње Француске мора да исплати, позамашне, накнаде потомцима Јевреја који су, пре 75 година, возовима тада окупиране Француске одвожени у нацистичке гасне коморе и концлогоре смрти.

Србија је држава узорне правне традиције. У њој, и данас, има доста судија достојних свог звања, али је много и судија у служби служби, махом бахатих правних незналица.

Садашњи премијер је, јавно, обећао да ће поднети оставку, ако не буду пронађене и осуђене убице Славка Ћурувије. Кад је то рекао, знало се ко су убице, и да службе крију њихове крваве трагове, па је он, давши такво обећање, показао одлучност да змији стане на главу, и учинио је много да се убице нађу у затвору. Судије Верољуб Цветковић и Вучко Мирчић сада чине све да змија измигољи, али не увлаче се само судије у одбрану поретка државног терора. Службе и њихове евет ефендије разапињу и челне људе Тужилаштва за ратне злочине, проглашавајући их „америчким шпијунима“. Нема злочина Срба, има само злочина над Србима, поклич је посланика, министара, медија и аналитичара служби. Том притиску, понекад, подлегне и то Тужилаштво, као у случају „гњиланске групе“. Говори се и пише и да службе безбедности никада не убијају без разлога. У држави која жури у Европу, ту исту Европу проглашавају за њеног највећег непријатеља.

Сви смо ми Шарли. А шта се десило у Пећи, у кафићу „Панда“, у децембру 1998? Град контролишу војска и полиција Србије, Црвене беретке Државне безбедности, али двојица терориста, са маскама на лицу, провлаче се кроз ту силу, праве масакр над српским ђацима и младићима, па се извлаче, безбедно и неопажено, а службе безбедности објављују да су терористи албански терористи. Премијер је шокирао Србију изјавом да то није истина, и обећањем да ће се открити истина. Службе злочина блокирале су истрагу и о том свом злочину. Нема Европе, нема правде, нема реформи, док се не растури тај змијарник.

Сви смо ми Шарли. То би требало да значи и да смо сви ми Славко Ћурувија, Иван Стамболић, Небојша Симеуновић, Зоран Ђинђић, Веско, Звонко, Гага, Вучко, Дада Вујасиновић, Милан Пантић, масакрирани у кафићу Панда, несрећници у тајним гробницама око Сребренице, у Батајници, по рекама и језерима Србије... Њихову смрт скривиле су службе безбедности једног поретка државног тероризма, до данас некажњене и неразвлашћене, већ и даље удобно размештене у свим институцијама система. Време је, ево, затрпало њихова злодела, говоре њихове судије. Време их аболирало. А мртви? Избрисати и сећање на њих, да не узнемирују живе, а нарочито да не узнемиравају оне који су их поубијали.