Неспремна да прихвати стварност и уклони препреке које већ годинама себи самој поставља, Србија и даље само чека почетак преговора о придруживању ЕУ. Чека и чекаће, јер опет припрема некакве косовске платформе, којима ће се, неминовно, удаљити и од преговора, и од Европе, и од Запада.

Независност Косова признаје убедљива већина чланица УН и ЕУ, а са пасошом Републике Косова не може се путовати само у двадесетак од близу двеста држава света. Ово је стварност. Ово је пресуда Европе и света. Статус Косова је одређен. Над реалношћу се може нарицати, али се она не може порицати. И не може се прикривати ни фикцијама да је Бриселски споразум, потписан пре скоро две године, споразум државе Србије са државом Србијом, државе Србије и „привремених институција“ њене привремено одметнуте аутономне покрајине.

Нека буде што бити не може, поклич је метафизике, а живот је омеђен границама могућег. Бриселски споразум и све оно што би, према Ахтисарију, тек требало да буде потписано, једина су реална могућност, и то велика могућност, заштите Срба и српског духовног наслеђа на Косову, а пуном нормализацијом односа између Србије и Косова, Србија би економски профитирала знатно више од Јужног тока, све и да он није пресушио пре него што је и потекао.

Сви у Србији знају и да је безусловна примена Бриселског споразума кључни, ако не и једини, услов за отварање преговора о придруживању државе ЕУ, да рушење тог споразума затвара и финансијску и политичку подршку моћног Запада, зауставља стране инвестиције, поништава и безвизни режим са земљама ЕУ, води Србију у изолацију и под нове санкције, најављене реформе чини неодрживим, подстиче безнађе и хаос у држави, младе и образоване тера на исељавање у Европу, Америку, Канаду, Аустралију. Сви ово знају, али хајка креатора народне воље против ЕУ и Запада нараста као лавина.

Редитељ Андреј Кончаловски, као да је руски Јеремија, нариче над тријумфом Црне Русије над Белом Русијом, Русије робова и кметова, Русије стаљинског наслеђа и назадлука њене цркве, над Русијом Петра Великог, реформаторском и европском, моћном и свуда уважаваном.

Говорећи о Русији, он је скенирао и Србију. У Европу, или у деведесете године минулог столећа и у митове средњег века? О томе се, данас, одлучује. Црна Србија бацила је анатему и на Бриселски споразум и на његове потписнике. И успела да закочи примену потписаног, да све завије у магле и опсене, и да својим илузијама о српском Косову и Косову у Србији, у илузију претаче наду о заустављању сиромашења, духовног, моралног и биолошког гашења Србије.

Да морају пропасти и предстојећи преговори о примени Бриселског споразума и свестраној нормализацији односа између Србије и Косова, пројекат је једне странке над свим странкама. Странке националног и државног слома, коју воде свеприсутне и командујуће службе безбедности из деведесетих, нелустриране и нереформисане, странке чији су комесари у свим странкама, у Цркви, у Академији наука, међу писцима, у свим медијима, међу судијама, посланицима, министрима, чак и међу „видовњацима“ и гатарама.

Како би минирали још могуће кретање Србије ка ЕУ и Западу, истакли су и свог моћног и званичног гласноговорника, који најављује њихову декларацију о коначном статусу Косова. Никакве државе Косово нема и неће је ни бити, говоре они. Њих не занима већинска пресуда УН и ЕУ, пресуда Међународног суда правде, нити сурова стварност да, већ петнаест година, на Косову нема државе Србије. Ако ЕУ – прете они – буде присиљавала Србију да прихвати да постоји оно што постоји и да нема оног чега нема, Србија мора одбацити Унију и пригрлити изолацију, беду и своје пропадање!

Сав тај хор Црне Србије, као и његов високо позиционирани портпарол, знају да пропагирају националну катастрофу, али они знају, из искуства, и да су њихова срећа и моћ, увек, почивали на несрећи српског народа и државе.

Приближава се Божић, не онај свехришћански, који је прошао, већ овај наш, српски и руски. Присећам се приче да на овом свету постоји једна шума у којој живи једна птица, рођена само зато да у шипражју те шуме пронађе најоштрији трн, на који ће набости своје груди, и певати све снажније што бол буде бивао већи, и умрети певајући.

Мени се данас чини да је и Србија као та птица, набодена на косовски трн служби безбедности и њених апостола смрти, и да умире певајући.