Вук Драшковић више није у центру политичке арене, али она јесте остала у њему.

Признајући да је, бавећи се политиком, платио висок цех и направио многе грешке, као искусан политички секундант образлаже актуелни тренутак, позицију Александра Вучића и реперкусије Шешељевог повратка.

- Кад сам не знаш на коју ћеш страну, онда је сваки пут погрешан. Не може Србија истовремено да буде и на Западу и на Истоку, да буде и за чланство у ЕУ и за чланство у руској Евроазијској унији, да гради европско друштво и да чува темеље комунизма у овој земљи. Сви одлучујући фактори императивно налажу да наши државни и национални путокази буду усмерени ка ЕУ и ка Западу. У Европи, Канади, Америци и Аустралији живи четири милиона Срба, географски ми смо у Европи, а и технолошки, економски и сви други разлози налажу то опредељење. Чак и када би Евроазијска унија била по свему напреднија од ЕУ, ми тамо не можемо. Србија нема крила па да лети и прелети државе ЕУ и НАТО које нас окружују.

Да ли наш однос са Русијом управо градимо највише на емотивној подлози?

- Одрастао сам на много чему што је ирационално и дивно за литературу кад је реч о осећањима према Русији. У мојој Херцеговини и данас има људи који верују да се са херцеговачких брда кад је месечина и кад је ведро може видети Москва. Ја волим Русију и желим да она буде снажна и најмоћнија, но истовремено знам да је таква Русија могућа само у најтешњој сарадњи са земљама Европе и Запада, никако у сукобу са њима. Русија Петра Великог, Русија Катарине Велике требало би да буду путоказ данашњој Русији која је, нажалост, у много чему и даље у раљама комунизма. Путина би, који је у Београду дочекан као председник Србије, требало да забрине еуфорија онакве љубави. Дочекан је као човек који ће да уђе у сукоб са ЕУ и САД, и да их порази и по цену рата. Овде се поражени српски национализам из 90-их који је осрамотио српско име сада пресвлачи у руске хаљине. Мислим да и овде и у Русији и у Украјини и било где Русија не може имати већег непријатеља од оних који је воле на овакав начин и који јој желе такве победе.

Хоћете да кажете да је комунизам пропао на терену, али није у главама?

- И Србија и српски народ су већински и даље у раљама комунизма. Када би неким чудом васкрснуо, Тито би у Србији данас био примљен са већим одушевљењем него кад је био жив. Овде су још стотинама хиљада људи лоботомирани мозгови и они не схватају да су нам сва зла управо дошла од система чији је тај човек био поглавица. У раљама комунизма на сличан начин се налази и Русија и руски народ у Украјини. У Донбасу ратују за обнову руске државе, а свуда споменици Лењину, дакле оном који је управо уништио руску државу у Украјини.

Поремећени су наши добри односи са Америком које је запечатило бомбардовање. То јесте гадан ожиљак?

- Јесте, али тај ожиљак је у функцији поништавања свега онога што су САД дуже од једног века чиниле за Србију пре Милошевића. Антиамеричка осећања подстиче идеологија која је овде од 1944. до 1946. убила више Срба него сви окупатори заједно.


Москва

У мојој Херцеговини и данас има људи који верују да се са херцеговачких брда кад је месечина може видети Москва.

Како у тој констелацији односа видите позицију српског премијера?

- Кад је Александар Вучић одлучно и искрено рекао да наши стратешки државни путокази морају бити окренути ка Европи и Западу, кад је најавио обрачун са криминалом и пљачком, кад је такнуо у неке чуване и скриване злочине служби безбедности – од стрељања Славка Ћурувије, па до стрељања српских ђака и младића у кафићу „Панда“ у Пећи – кад је порушио балване ДС на северу Косова и кренуо у ризично решавање тог болног проблема Србије, ја сам га подржао отворено и најснажније. Он је сада премијер и прешао је Рубикон ка европској страни. Нажалост, Србија није прешла тај Рубикон и ту премијер не може да умакне сопственој кривици. Кренуо је у једну стратешку и одлучну битку за будућност ове земље у правом смеру, али се није припремио за победу. Није сасекао корење комунистичке идеологије која дави Србију: службе безбедности су нереформисане, а тајни досијеи су затворени. Око њега је много оних који су нестручни и који не подржавају тај стратешки пут, него на сваком кораку саплићу. Врло је мало оних који га подржавају, а није привукао себи стручне људе који могу и хоће да помогну. Тако се нашао у позицији као да је сам, изолован, а пошто нема подршку умних људи да бране тај пут и стратегију, он сам говори о свему. Троши се и оставља утисак вапијућег у пустињи.

Шта се догодило са ДС?

- Догодила јој се правда. Све оно што су од деведесете године па надаље чинили СПО, опањкавали и измишљали афере, све са циљем да будемо уништени као странка деснице и јасног антикомунизма, сада раде себи самима.

Кад анализирате сопствени политички пут и судбину, шта видите и где сте грешили?

- Многе сам ја грешке направио, а све су оне последица оне највеће - коалиција с левичарима. Повео сам СПО у борбу за рушење комунистичког наслеђа, а онда сам улазио у савезе због зла званог тадашњи режим са левим странкама чији је стратешки циљ био супротан моме - они су хтели да шминкају и мало поправљају комунизам. Тако сам њима давао снагу, а сопствену губио.

Ко је данас опозиција?

- Александар Вучић је Вучићевој влади често снажнија опозиција од званичне опозиције, а опозиционе странке најжешћа опозиција саме себи. Тријумфовала је стратегија лансирана 1993. у Ђинђићевој кампањи против Драгољуба Мићуновића. Он је тада рекао да не постоје идеологије, да је политичка странка предузеће и да нема морала у политици.

Повратак Шешеља из Хага је извесност, какве то последице може произвести?

- Са Војиславом Шешељем сам основао СПО, али смо се брзо разишли и постали жестоки противници. Своја уверења, за која сам сматрао да су и опасна и погрешна, Шешељ је бранио са невиђеном снагом и енергијом, што сам поштовао. Са том енергијом борио се и у Хагу, упропастио здравље, али је постигао неки свој виши циљ – да уђе у историју. Сигурно је да ће и правници и психолози и политиколози изучавати процес Шешељу. Мени је драго да долази кући и од срца му желим да добије битку против болести, а не знам која ће му бити политичка стратегија.

Ћосић није видео њиву од саксија

- „Време смрт“и и „Корени“ су велики романи који ће Добрицу надживети. Добрица политичар је много несреће нанео Србији. Са својим књижевним угледом у савезу са многим људима из Академије наука и културног миљеа затрованим антизападним и антиевропским вирусом комунизма скривио је многа зла и многе несреће у последњој деценији прошлог века. Идеологија га је заслепела, па није хтео да прихвати, иако је то као Моравац знао, да је Србија њива, а све остало су саксије, и да слаба и несрећна Србија неминовно значи угроженост Срба свуда изван Србије.


Нећу у политику, не желим да ми се понови несрећа

Паралелно сте егзистирали као политичар и као књижевник. Те две страсти су вас носиле, да ли су једна другој сметале или биле испомоћ?

- Политичка борба много је штетила мојој литератури, а сама литература понекад је штетила политичкој борби. Ја сам оне деведесете године када је СПО био сам и најснажнији медијски сатанизован као човек ножа. Враћам се литератури са чемерним политичким искуством и са билансом ужасних жртава које је претрпела моја странка и моја породица. Да ми се вратити у деведесету годину, у политику не бих улазио. Шта сам постигао? Србија је у раљама комунизма и 2014. као и тада. Могу да се тешим тиме да су стратешка опредељања СПО данас и стратешка опредељење Владе Србије, али на папиру. Далеко смо ми од Европе, одлаже се полагање наших европских испита и нисам баш велики оптимиста да ће стратешка опредељења Владе постати стварност и да и то неће бити још једна узалудна битка са узалудним жртвама.

Да ли, ипак, размишљате о великом повратку на политичку сцену?

- Не. То би значило да бих желео да ми се понови несрећа!

Извор:Блиц