Никакав 6. октобар, никакав Мичурин, који би, накнадно, окалемио и оплеменио петооктобарски пакт са ђаволом, није се могао догодити.

Деценију дуги народни устанак против поретка злочина, пљачке, изолације и дављења Србије, преокренут је 5. октобра 2000. у продају и предају Србије перјаницама и стубовима тог истог поретка. Омађијани народ клицао је Црвеним береткама, убицама под крвавим капама, а Легија, Душан Спасојевић, земунски крволоци и мафијаши, Небојша Павковић, и многи још Милошевићеви команданти промовисани су у демократске иконе, у хероје и ослободиоце. До 5. октобра, по налоге смрти, отмица и пљачке, одлазили су код Милошевића, свог врховног и јединог заповедника. После 5. октобра, те налоге издавали су себи самима, а цео победнички и демократски ДОС држали су као свог таоца. Врх „европске“ Србије одлазио је до убица у Шилеровој, у Земуну, и у штаб Црвених беретки, у Кули, по наредбе шта морају да раде.

То је исход „историјског“ петооктобарског преврата, и он се није могао замазати испразним паролама, говорима,  предавањима и медијском халабуком да је договорени компромис отворио врата изградњи европске Србије. Издаја стотина хиљада људи, који су, под обманом компромиса и визионарске стратегије, изручени банди против које су се они десет година борили, од тог злочиначког удружења убијани, премлаћивани, хапшени и гажени, била је највећа неправда и несрећа, на којој нико није могао да гради срећу.

Непријатељски однос „визионарских“ победника према Српском покрету обнове, који је био ударна снага деценијског отпора поретку Слободана Милошевића и главна мета његових ескадрона смрти и пропаганде служби безбедности, сажет је у изјави Зорана Ђинђића да он не зна да ли је већи ДОС-ов тријумф рушење Милошевића или рушење СПО. Наводно, да ДОС није одбацио и срушио СПО, странку која је ДОС и основала, онако изведени петооктобарски преврат био би немогућ, што је, заиста, истина. Не би био рушен само Милошевић, само врх пирамиде зла, него читава пирамида.

Бандитски капитализам и приватизација, започети под Милошевићем, као пожар пљачке државе и народа разбуктали су се, управо, после 5. октобра. Сетимо се премијерове посланице грабљивцима да за први милион немачких марака, ма како он био стечен, нико неће бити ни испитиван ни провераван.

Из таквог семена 5. октобра није могло нићи ништа друго сем оног што је тада засејано.

По Србију је била још фаталнија „генијална визија и стратегија“ бојкота парламентарних и председничких избора 1997. године. Тромесечне демонстрације коалиције Заједно задивиле су цео демократски свет, а Милошевића присилиле да призна изборну крађу у четрдесетак већих вароши и градова у Србији, укључујући и Београд. И, баш тада, када је Милошевићев режим био на коленима, генијални визионари и стратези руше победничку коалицију и одлучују се за бојкот парламентарних и председничких избора. Сва истраживања показивала су да ће Заједно (Српски покрет обнове, Демократска странка и Грађански савез Србије) освојити, најмање, милион и по гласова и бити изборни победник. Генијални визионари и стратези одбили су, међутим, да победе. Поцепали су коалициони споразум са СПО, који се није придружио бојкоту, и потрошили силне паре и невиђену енергију на пропаганду да је СПО издао њих.

Са освојених 800.000 гласова, СПО није могао да спречи коалицију Слободана Милошевића, Мирјане Марковић и Војислава Шешеља, нити да предупреди војни поход на Косово и злочине над Албанцима, што ће Србију да баци под бомбе НАТО алијансе. Та се катастрофа не би десила да сигурни изборни победници нису одустали од избора и победе. Седамнаест је година од те сулуде одлуке, којом је Србија, неповратно, гурнута у понор, а они који су је у тај понор гурнули још се славе као визионари и демократске иконе.

Толики хроничари и аналитичари као да су изгубили и вид и памћење, па ћуте о највећој и најтрагичнијој издаји демократске Србије. Већој и од издаје 5. октобра 2000, јер да је Милошевић изгубио бар парламентарне изборе 1997, а без бојкота би их сигурно изгубио, 5. октобра 2000. не би ни било, нити би било косовске апокалипсе, ни бомбардовања Србије, ни губитка Косова. Усуђујем се рећи и да би Србија данас била са обе ноге на Западу, и у ЕУ и у НАТО савезу.