Рецензија за књигу анегдота о Вуку Драшковићу "Вук у причи"

Нашироко је позната чињеница да само оштроумни људи могу развити допадљив смисао за хумор, међутим, то не значи да духовитост увек нужно прати оне најпаметније међу нама. Упознати једног великана нашег народа, који је притом увек спреман на шалу, ретка је привилегија којом сам био почаствован сарађујући са Вуком Драшковићем. Бритак и брз у реакцији, а без респекта за лажне ауторитете, Вук поседује природан дар за специфичну врсту хумора – хумор апсурда, који је својствен нашем народу, а многи га теоретичари сматрају и
хумором највишег реда. Изразито елоквентан, Вук нема потребу да посеже за вулгаризмима којима наши људи исувише често амплификују своје пошалице, те и у најексплозивнијим репликама његов говор остаје споменик чистоти и лепоти српског језика.

Све ово скупа доприноси невероватној харизми којом овај велики писац и државник зрачи, а која се не може ни изблиза осетити преко телевизијских пријемника и других средстава масовне комуникације. Баш зато је ова збирка Александра Чотрића толико значајна, јер читаоцима представља један другачији поглед на Вука Драшковића, који нису пре имали прилику да виде. Као државник и политичар, Вук се углавном бавио тешким темама и у јавности реалистично описивао суморну друштвену стварност, насупрот лаких нота измишљене утопије
која нам је сервирана са таласа државних медија. И књижевни мотиви његових романа, поготово у првој фази списатељског рада, израстају из сурових историјских епизода које су морале бити извучене испод тепиха тоталитарне идеологије. Зато и не чуди што шира јавност негује потпуно погрешно виђење о Вуку, сматрајући га човеком мрачне и суморне личности, а што су особине потпуно дијаметрално супротне од његовог стварног карактера!

Листајући ову богату збирку, читаоцу ће упасти у очи још нешто, а то је Вукова непосредност у опхођењу са људима. Наиме, ретки су у нашем народу афирмисани појединци, а о политичарима да и не говоримо, који толико радо, попут Вука ступају у разговор са људима из најразличитијих друштвених слојева. Вероватно и та, већ поменута харизма коју Вук исијава око себе доприноси томе да се у његовом присуству свако веома брзо опусти и ступа у комуникацију на per tu, коју Вук никад не одбија.

Податак о томе да је ово већ трећа збирка шаљивих анегдота о Вуку Драшковићу говори и о великом раду аутора Александра Чотрића, те његовој посвећености мисији да од заборава отргне све те искрице духа једног великана које ће остати записане да изнова увесељавају како нас, тако и генерације које долазе. Свесно прихватајући ризик да неко његов рад можда прогласи и за удвориштво, Чотрић се одлучио на овај подухват, јер би у супротном начинио грех према судбини, која толико ретко направи спој једног софистицираног хумористе
какав је Александар Чотрић и бескрајно духовитог човека, са животним искуством Вука Драшковића.

Уз велику захвалност аутору на досадашњем раду, као и наду да ова трећа збирка анегдота неће бити и последња коју ће нам Вук и он подарити, верујем да је најпригодније овај кратки приказ завршити реченицом чувеног америчког филозофа с конца XIX века и пионира психологије Вилијама Џејмса:

„Здрав разум и духовитост истоветне су појаве које се крећу на различите начине. Духовитост је заправо здрав разум који плеше!“

 

Немања Старовић