(Данас) – Шта је то антиевропско, антиукрајинско и антидемократско у захтеву да се Украјина федерализује?
Украјински Руси и Русија траже већу културну, економску и политичку аутономију постојећих украјинских региона. И траже да, у целој држави, званични језици буду украјински и руски.
Степен децентрализације власти коју захтевају испод је аутономних права покрајина у Аустрији, Каталоније или Баскије у Шпанији, Корзике у Француској, Шкотске у Великој Британији или аутономних овлашћења Баварске у Немачкој. Не тражи се, дакле, ништа што је изнад већ постојећих стандарда у многим земљама ЕУ. Не захтева се ни федерална Украјина каква је, ето, баш руска федерација, у којој своје уставе, парламенте, председнике и владе има 21 република. Чак се и не инсистира на термину „федерализам“.
Многи у владајућем Кијеву, међутим, зазиру од европске децентрализације земље, због бојазни да би већа аутономија региона источно од реке Дњепар, а то је скоро половина Украјине, значила обнову „Мале Русије“, што је историјски назив за те пределе, и да би та „Мала Русија“, једнога дана, могла да крене за Кримом и сједини се са матицом. Са погрешним и опасним уверењем да су украјински Руси непријатељи Украјине, власт промовисана у крвавим протестима на Мајдану повукла је потез удара на руски језик, одузимајући му статус званичног, уз украјински, у целој држави. Бензин је просут на ватру додатно и тиме што су антируском кампањом дириговали и људи који су, одавно, у савезу са чеченским терористима, као и поједини екстремисти са запада Украјине којима је распиривање мржње према Русима и Русији патриотски приоритет. Украјински вулкан је прокључао због тога, а не због оправданог народног гнева према корупционашком режиму председника Виктора Јануковича. У таквој атмосфери већински руски Крим напустио је Украјину, што је покренуло лавину међународних осуда Русије. Из Вашингтона и већине престоница ЕУ утркивали су се у порукама да је ђаволу име Русија, па су, логично, том ђаволу изречене и упозоравајуће санкције, уз најаву његове и економске и политичке изолације. Пожар није угашен. Напротив, побуна је затресла пола Украјине. Неколико проруских региона герилски проглашава независност и захтева уједињење са Русијом или уставну реформу о федерализацији Украјине и њену војну неутралност.
Власт у Кијеву све мање зна шта хоће, а шта неће. Ако хоће дијалог и демократски договор са регионима у „Малој Русији“, онда те побуњене и на договор спремне своје грађане не сме, и званично, квалификовати као „терористе“. Ако неће дијалог и договор, него „антитерористички“ удар на неколико милиона својих грађана, онда их њихови савезници морају одвратити од такве намере.
Стратегија хајке на ђавола коме је име Русија може да покрене неслућену несрећу. Тако мало је потребно да се угаси пожар у срцу Европе. И тако мало је потребно да се Европа и свет, а не само Украјина и Русија, нађу у паклу.
Најхитнији преговори између централне власти у Кијеву и побуњених украјинских региона (уз учешће Русије, ЕУ и САД) услов су свих услова за мирно и демократско разрешење украјинске драме. Федерализација Украјине и њена војна неутралност могли би, у тим преговорима, ако страсти устукну пред разумом и интересом свих, да обухвате и недавно обелодањени и нагло запостављени пројекат аустријске дипломатије о успостављању „простора слободне трговине од Лисабона до Владивостока“. По том плану, управо би Украјина постала главна карика у повезивању Европске уније и Евроазијске уније у нешто што политички сањари називају „унијом судбине“.
Сада, када се ЕУ, Русија и САД пеку на лави украјинског вулкана, свету су потребни храброст и визионарство лидера какав је био генерал Де Гол. Сетимо се. Немачка подељена, Европа подељена на два непријатељска војна савеза, хладни рат између САД и СССР-а је на врхунцу, а француски председник, најпре у Стразбуру, а потом и на Црвеном тргу у Москви, загледан у будућност, узвикује: „Уједињена Европа од Атлантика до Урала одредиће судбину света!“. Храбри сазнање да је у Немачкој, Аустрији, Француској, Италији, широм ЕУ, све више сличних гласова разума и наде.
А Крим, шта са њим? Сине ира ет студио. Без срџбе и пристрасности. Украјинци знају да је Крим, од Катарине Велике па до 1954. године, био у саставу Русије и да га 1954. Русија није изгубила, него га је тадашња комунистичка Москва, као да је реч о јабуци, поклонила „братској Украјини“. Поклонио га Никита Хрушчов совјетској републици у којој је рођен, а Владимир Путин, по праву историјског власништва, вратио власнику. Вероватно исхитрено и непотребно, јер је Крим, и у склопу Украјине, био већински настањен Русима и стециште црноморске флоте Русије. Војно неутрална и федерализована Украјина, која би повезивала ЕУ са Русијом, могла би, зашто да не, да са Москвом договори и одређено редиговање недавне одлуке о присаједињењу Крима, тако да то полуострво постане спона обнове историјске нераскидивости између Русије и Украјине, Руса и Украјинаца.
