Када би се генерал Драгољуб Дража Михаиловић поново обрео међу Србима, његови највећи противници били би они који се називају четницима, заклињују се у њега, ките се обележјима његове гериле, а, заправо, највише чине на дискредитацији и компромитацији Југословенске војске у Отаџбини. Генерал би се без било каквог размишљања одрекао оних који се од почетка деведесетих година прошлог века до данас позивају на њега, а представљају све супротно од онога за шта се Равногорски покрет борио током Другог светског рата.

Ти лажни четници већ двадесет година величају аутократски режим у Кремљу, заснован на постулатима НКВД-а и КГБ-а, залажу се за савез са Русијом која је сиромашнија од Србије, а демократски, богати и развијени Запад оптужују за сва зла овога света и проглашавају српским архинепријатељем. И ових дана они одлазе на Равну гору, фотографишу се поред генераловог споменика који је 1992. године подигао Српски покрет обнове, истичу истовремено и кокарде и латинично слово "З", носе Дражине фотографије и картонске макете свог КГБ идола, горљиво бране агресију руске војске на Украјину, оправдавају убиства и страдање невиних цивила, подржавају претње о употреби нуклеарног оружја и противе се било каквим санкцијама које би требало да обуздају и зауставе крвави поход на једну суверену државу. Штавише, прете да ће организовати протесте, ако би се Србија придружила конкретним мерама против режима који је покренуо освајачки рат и чији челник тврди да делови Украјине имају право на отцепљење по узору на Косово.

Зато је потребно упознати или подсетити и њих и друге, да је генерал Михаиловић био на челу Југословенске војске у Отаџбини и министар војске и морнарице легалне Владе Краљевине Југославије која се налазила у егзилу у Лондону, а не у Москви. Осим Велике Британије, ЈВуО је савезницима сматрала САД и Француску, а никако бољшевички Совјетски Савез, с којим је Краљевина Југославија успоставила дипломатске односе тек 1940. године, јер је од победе комунизма у тој земљи на све начине покушавао да разбије државу Јужних Словена, лансирајући тезу о тобожњој творевини "великосрпске буржоазије".

Црвена армија, под командом Јосифа Стаљина, довела је на власт у Југославији Комунистичку партију, која је за свог главног противника у рату означила ЈВуО, а касније је силом успостављени режим утврђивала убиствима, хапшењима и прогонима, пре свега, припадника ДМ покрета, а потом и свих стварних или измишљених противника и непријатеља, углавном из реда српског народа. Генерал Михаиловић је 1946. године осуђен на монтираном суђењу, организованом по узору на злогласне московске процесе из тридесетих година двадесетог века. Захтеви за ослобађење генерала Михаиловића долазили су из Вашингтона, Лондона и Париза, док је Москва у Београд послала своје експерте за мучење затвореника и изнуђивање лажних признања. Михаиловића су одликовали вођа француског покрета отпора генерал де Гол и постхумно амерички председник Хари Труман, док је за Стаљина он био класни непријатељ и слуга империјализма.

Преживели припадници ЈВуО емигрирали су крајем Другог светског рата у Велику Британију, САД, Канаду, Аустралију... Ниједан није ни кренуо ка Совјетском Савезу, јер би тамо био убијен или стрпан у логор. У демократским и слободним земљама Запада бивши припадници Равногорског покрета слободно су деловали и окупљали се, стварали своје организације, издавали књиге, листове и часописе, покретали радио-станице и критиковали једностраначку диктатуру у Југославији, устројену по моделу преузетом од Москве.

Зато се никако не могу сматрати поштоваоцима традиција ЈВуО, ни патриотима, ни слободарима, ни демократама, ни добронамернима, они који хвале и бране московски режим, не битно другачији од оног из времена комунизма, јер и овај ствара култ вође, елиминише опозицију, држи свој народ у изолацији, немаштини и информативној блокади, води освајачке ратове, прети нуклеарним ударом и за главне противнике означава државе у којима се поштују светиња живота, људска права и демократске слободе.