У расправама „за“ и „против“ чланства Србије у НАТО-у, сматрам да би посебну пажњу требало обратити на аргумент, да није реч само о војном већ и политичком савезу. У НАТО-у се одлуке доносе консензусом, на основу аргумената, и без притисака. Подједнако се уважава глас, и САД и Луксембурга, и Немачке и Црне Горе... Уколико дође до оружаног напада на једну државу, потписницу споразума, то се сматра нападом на све чланице које помажу нападнутој држави.

НАТО чине земље које су, све одреда, правне, парламентарне, демократске, у којима се поштују људска права и слободе, економски су развијене, са слободним тржиштем, цивилним одлучивањем у питањима одбране и таквом контролом над оружаним снагама. Колико је НАТО важан савез, показује и то да Велика Британија, напуштајући Европску унију, није ни помишљала да иступи из НАТО-а. Чланице Северноатлантског савеза из Европе су, осим Норвешке и Исланда, међусобно повезане и чланством у ЕУ. Све бивше социјалистичке државе су неколико година пре пријема у ЕУ постале чланице НАТО-а. А најважнији спољнополитички циљ Србије био је и остаје чланство у Европској унији.

Алијанса је основана 1949. године (првобитно је имала 12 држава чланица), и за протекле 73 године, показала је своју одрживост, виталност, супериорност и привлачност. Састављен од комунистичких држава, Варшавски пакт, који је био антипод, распао се 1991. године. НАТО се, напротив, увећавао приступањем и оних земаља које су у доба „хладног рата“ биле део СССР-а (Балтичке државе), или као независне државе налазиле у редовима источног војног пакта. НАТО-у је од 1999. године приступило 14 држава централне и источне Европе, чиме је број чланица практично удвостручен, и достигао је 30. А чланство је и јасно исказана намера Украјине и Грузије.

Уласком у овај савез, Србија би се нашла у свом природном и пријатељском окружењу. У земљама НАТО-а већ живи велики број Срба: у САД око 700 хиљада, у Немачкој 500 хиљада, у Канади око 200 хиљада, у Хрватској 180 хиљада, у Црној Гори 170 хиљада, у Француској око сто хиљада, у Великој Британији 80 хиљада... На Косову се од 1999. године налазе НАТО снаге које на том подручју имају своје базе и логистику. Од осам суседа Србије, у Алијанси је чак седам: Албанија, Хрватска, Северна Македонија, Румунија, Бугарска, Црна Гора и Мађарска. Од наших комшија, једино БиХ није приступила Алијанси, уз напомену да то желе представници бошњачког и хрватског народа, те да се за то донедавно залагао и српски члан Председништва БиХ. У Алијанси су земље с којима је Србија дуго времена била у истим државним заједницама (Византија, Отоманска империја, Хабзбуршка монархија, Југославија), те смо се тако с тим народима упознали, саживели, прожели, и стекли много заједничког у језику, култури, менталитету, традицији... Занимљиво је да Србија са Русијом никада није била ни у каквом државном савезу. Политички савез је постојао између Југославије и СССР-а, од 1945. до 1948, и добро знамо како се окончао.

Када противници НАТО у Србији, говоре да је то западни, католичко-протестантски савез (иако у овим земљама религија одавно нема велики значај), случајно или намерно превиђају да су њему и државе већински насељене православним становништвом: Грчка, Бугарска, Румунија, Црна Гора и Северна Македонија. Православци су у већини и у Украјини и Грузији. А да НАТО није германски и англосаксонски савез против Словена, показују чињенице да већинско словенско становништво насељава: Пољску, Чешку, Словачку, Хрватску, Црну Гору, Словенију, Бугарску и Северну Македонију - преко седамдесет милиона Словена. За оне који се залажу да Балкан припада балканским државама, а из одлучивања би искључили НАТО, подсећање да су скоро све балканске земље у НАТО-у: Грчка, Северна Македонија, Црна Гора, Бугарска, Румунија, Албанија, Хрватска и Словенија.

Конфронтација са НАТО-ом у прошлости ништа нам добро није донела. Сарадња с њим, може Србији у будућности да обезбеди много тога доброг и корисног.