Двадесет и две су године од четвороструког убиства на Ибарској магистрали. Толико је прошло и од убиства бившег председника Србије Ивана Стамболића и новинара Славка Ћурувије.

По налогу тадашњег шефа државе, убиства су организовали и починили шефови и терористи из „Црвених беретки“, ескадрона смрти државне Службе безбедности. Ови злочини су процесуирани, после напорне борбе породица жртава, али веома селективно. Већина криваца је заобиђена.

Ликвидиране су, на исти начин, још десетине политичких противника владајућег националсоцијалистичког режима, али убицама до данас није суђено, нити су вођене истраге.

На крају 20. века, у Европи је постојала држава државног тероризма! А од државе-убице нема већег убице.

Падом врховног команданта државног терора, Србија је имала прилику да се излечи и ослободи од деценију дугачког поретка свога Мефиста, и да пронађе архимедовску „тачку ослонца“ за препород. Да нова власт, демократска и европска, како се представљала, учини радикални отклон од апокалиптичних деведесетих. Да искаже државну жалост, државно извињење и државно покајање због свих почињених злочина државе. Да каже народу да ниједна власт у Србији, више никада, неће ни убијати ни премлаћивати своје политичке опоненте и своје грађане, и да ће сви који су таква зверства наређивали, припремали и чинили бити пронађени и кажњени. Да ће државне службе безбедности, Удба, чији су родитељи Стаљинов НКВД и КГБ, бити расформиране, а тајни досијеи о њиховим злочинима отворени. И да ће суђења за сва њихова злодела бити јавна.

Архимедовска „тачка ослонца“ оздрављења Србије („Дајте ми тачку ослонца, ја ћу полугом подићи Земљу!“) захтевала је и јавно признање нове власти да је Милошевићев поредак крив за трагедије милиона људи у бившој Југославији, али да је нанео највећу историјску срамоту и пораз српском народу.

Ништа се од свега овога, нажалост, није десило, нити се могло десити, јер је нова власт ударне песнице државног тероризма прихватила за своје савезнике у рушењу врха пирамиде злочина, да би пирамида Зла била очувана!

Више него болно је данас и сећати се оног 5. октобра 2000, хистеричних поклича нове, демократске и европске, власти да су убице са Ибарске магистрале, убице Ивана Стамболића, убице Славка Ћурувије, убице још десетина несрећника у Србији и хиљада њих изван Србије, „ослободиоци Србије“ и њени хероји! То је била амнестија и награда за државни тероризам.

По убиству Зорана Ђинђића, „Црвене беретке“ су „расформиране“, тако што су њихови припадници распоређени у полицију, жандармерију, БИА, министарства, државне компаније... Потребно је проверити гласно ћутање о томе да командант најтежих злочина државног тероризма, осуђен на четири казне затвора, сваку по 40 година, више није у пожаревачком „Алкатразу“, него на слободи.    

Нема у Србији ни трунке жалости за жртвама државног тероризма. Има само заборава и њих и злочина над њима. Има сатанизације жртава и јавног слављења злочинаца, злочина, Удбиних идеолога државног тероризма.

Елитни официри нерасформиране и све бруталније Удбе, и стари и подмлађени, шетају са телевизије на телевизију, у свим су Удбиним медијима свакога дана. Поричу државни тероризам и све злочине Милошевићевог режима у Хрватској, у БиХ, на Косову, у Србији. Стреле њиховог Зла које су 1990. биле уперене у Триглав, сада су усмерене ка Ловћену! Један од њих, изворни ајатолах несреће, данима, седмицама, годинама већ, само што не ноћива у ТВ студијима са националном фреквенцијом. Говори да су и масакр на Ибарској магистрали, и стрељање Ивана Стамболића изнад унапред ископане раке на Фрушкој Гори, и ликвидацију Славка Ћурувије на прагу његовог стана, и убиство премијера Зорана Ђинђића на улазу у зграду владе Србије, и све друге злочине Удбе, организовали и починили Американци и Енглези!

Србија је данас једина држава у Европи у којој су тајни досијеи о злочинима стаљинистичких служби безбедности проглашени за државну тајну. Чак је и руска Дума жигосала многе злочине КГБ, од убиства цара Николаја па до ликвидације хиљада пољских официра и војника у Катинској шуми. Америка је отворила и сва тајна досијеа њених служби о релативно свежем терористичком нападу 2001. на Пентагон и куле близнакиње у Њујорку.

Србија је и жртва, и талац, и покровитељ злодела Удбе, и оних давних, и оних из деведесетих, и ових садашњих. Србија чува кључеве тамнице у којој је.