У тексту „Хушкање на Америку“, који је објављен 5. јануара на страницама „Политике“, наш познати и признати књижевник и председник Српског покрета обнове Вук Драшковић, изрекао је доста чињеница у својој колумни о којима већ више од три деценије упорно говори и пише. Према очекивању, такви његови ставови нису се допали многима у Србији који мисле и раде дргачије, па изнова читамо и слушамо жестоке критике и покушаје дискредитације челника СПО.

Драшковић је после пада Берлинског зида 25. новембра 1989. године, јасно сагледао геополитичку ситуацију у свету, схвативши да је од тог доба – једина светска сила САД – која ће одлучивати о свему, па и о томе да ли ће ондашња велика Југославија опстати као држава, или ће бити растурена на мале државице.

У тим данима када је било јасно куда иде свет, није било потребно бити много проницљив, па закључити да ће доћи до растурања наше некадашње државе, која је остала последњи бастион идеологије комунизма. Вашингтон је у тим данима још имао интереса да покуша очувати јединство Југославије, али не по сваку цену. Амерички приоритети били су: реформе, стабилност и јединство. Под реформама су подразумевали промену власти.

Драшковић се тада отворено залагао да изаберемо САД за стратешког партнера и да се учланимо у НАТО. То је и тада, а и сада после више од три деценије била јерес, која му се никако не опрашта.

Тадашња власт, у рукама Слободана Милошевића, определила се за СССР који се убрзано распадао. Наши српски челници то нису увиђали, већ су веровали да ће се та велика земља брзо усправити и наставити ход ка социјализму и комунизму. Процена им је била врло лоша, да не кажемо аматерска. СССР се распао на мале државице и Русију, која је пуцала по свим шавовима. Они су морали да брину како да реше своје проблеме, а то су могли учинити само уз помоћ великих кредита које су добијали од држава Запада. Наравно, у таквој ситуацији Србија није могла рачунати на озбиљну помоћ „своје заштитинице Русије“. Нажалост, то власт у Србији није могла, а ни хтела да разуме. Шта би било да смо као држава прихватили идеје за које се залагао Драшковић?

Не треба превише памети да се закључи како би све било другачије и много повољније за Србију да смо за стратешког партнера имали неприкосновену светску силу Америку. Прошли бисмо много боље у вртлогу националистичког, верског и грађанског рата који нам је разорио државу, са много мртвих и расељених лица. Не бисмо имали проблем Косова и Метохије који траје више од три деценије. Тај косовски „чвор“ био би решен тако што јужна српска покрајина не би добила независност, већ би била и даље наша. Овако је због погрешних потеза тадашњих власти, све потом доведено у питање, а ми до данас нисмо ништа решили. Ко зна када ћемо и да ли ћемо то уопште решити онако како ми прижељкујемо.

 

Радослав МЕДИЋ,
новинар, Оџаци