Христос се роди!

Од тога дана, теку Anno Domini, Божије године.

Рођен је у витлејемској пећини, која је служила и као штала, у сламнатим јаслама.

Одрастао је као дрводеља, није похађао верске или неке друге школе, а кренуо је да проповеда тек у тридесетој години.

Реч је била његова сила. Није имао никакву своју организацију, гарду, чак ни имовину. Одећа и сандале били су све што је имао.

Тору, неприкосновено Мојсијево петокњижје, уздрмао је новим, својим, заповестима. Осветничку наредбу “око за око, зуб за зуб” преокренуо је у заповест: “Љуби непријатеља свог!”

Починио је светогрђе и кад је закорачио у Самарију, чије су и тло Јевреји сматрали безбожничким, од Самарјанке, крај бунара, заискао воде, и рекао јој да иду дани, да ће доћи дани, када се Самарјани неће молити на Гори а Јевреји у Храму, него ће се Оцу, истом Оцу, молити у срцу свом!

Човека, ма које да је вере, расе, језика или племена, прогласио је за темељ новог човечанства.

Нема Римљана, нема Грка, нема Јевреја, нема ни слугу ни господара, ни робова ни њихових власника.

Никад ништа није написао, сем једном, али на песку, кад је стао испред руље која је била кренула да каменује блудницу. “Нека баци камен на њу онај од вас који није грешан”, рекао је и на песку почео да исписује грехе вођа чопора за које су они веровали да су скривени од свакога. Уплашили су се и разишли, а Исус је изгазио написано.

Слепима је враћао вид, лечио парализоване, губавце, бесомучне, а Лазара је дигао из мртвих.

Мало шта од онога што је он говорио разумели су његови ученици. “Ја нисам од овога свијета”, разумели су као да им њихов учитељ каже да је он Месија, најављен у Библији, који ће ослободити Израиљ од Рима и у Јерушалаиму бити крунисан за цара јудејског.

Разбежали су се и одрекли се њега кад су га ухапсили римски легионари, а он скрушено, као јагње које воде на клање, пошао са њима, како би се остварило оно због чега је и рођен: да својим мукама и смрћу прими на себе и поднесе страшну казну за грехе и злочине свих људи од постанка света!

Сам и самљи од свију, на брду Голгота, изнад Јерушалаима, скоро сасвим обнажен и на крст дрвени ексерима прикован, изубијан и унакажен, замолио је Оца небеског да опрости његовим мучитељима и убицама, док су они поред губилишта бацали коцку за крваве и поцепане Исусове хаљине.

Трећег дана по сахрани устао је из гроба. Његова победа над смрћу постала је, и за вернике и за невернике, извор наде, јавне или потајне, да смрт није коначни крај. Та ће нада, као буктиња, да запали и силни Рим. Царство ће се поклонити својој најславнијој жртви и веру у чудо које се збило на Голготи пригрлити као религију империје.

***

Све и да није било нечег или доста тога што читамо у Новом завјету, на овој планети није било личности као што је Исус Христос нити ће је бити до краја времена.

Фјодор Достојевски није, ни најмање, посумњао у сведочења јеванђелиста. Можда је - говорио је - и наша планета створена само због тога да би родила Исуса Христа!

Фридрих Ниче је, најжешће и најциничније, порицао и само Исусово постојање. На самрти је, кажу, порекао себе.

Што више залази у тајновито и непознато, наука је све мање опчињена опипљивим и видљивим. Човек није сачињен само од трулежног, него и од духовног, од мисли, од осећања, а ниједан скенер не може да их услика. Шта је људска душа? Ако је нема, откуда душевне болнице?

Моћни телескопи откривају нове галаксије, космичке коридоре. Постојање паралелних стварности и духовног ума универзума више није само фантазија.

Крај египатских пирамида размишља се о смрти. У Атини о игри. У Паризу о лепоти. У Москви о биткама. У Њујорку о човечанству. У Јерусалиму, у Капернауму, у Назарету, у Витлејему, свуда где је Исус проповедао, размишља се само о Богу и судбини.

Како пролазе векови, нараста сумња у основаност Исусове вере у људе и жртве његове за њих.

Од Христовог распећа, само се умножавају злочини, грехови, патње милиона и милиона недужних. Ново човечанство које је Исус хтео и себе узидао у његове темеље показује се као илузија.

Онда, када је он ходао Јудејом и Галилејом, верске вође називао је “споља окреченим гробницама”. Споља белина, а унутра мрак и смрт. У њима Сатана, а на уснама им Бог.

Ништа се, од тада, није променило. За верске вође и свештенике Цркве која се народу представља као Христова, одавно су закоровљене Исусове стазе и путокази.

Исусу би, изгледа, могао да буде упућен Његошев прекор у Лучи:

Ти си искра за небо створена,
бесмртнијем Богом помазана.
Шта те к људској вуче колијевци,
ђе кукање и плач окруњено,
ђе вјенчана глупост са тирјанством,
ђе се само рад несреће људске
боготвори Цезар с Александром.