Дванаестог септембра ове године навршава се петнаест година од откривања спомен обележја у Прањанима, које је посвећено мисији Халиард. Спомен обележје 2004. године свечано је открио председник Српског покрета обнове Вук Драшковић, који је тада био министар спољних послова Србије и Црне Горе.

Овој свечаности, поред осталих, присуствовали су и пилоти америчке авијајице Роберт Вилсон, Артур Џибилиан, Клер Масгров и Ђорђе Војиновић, који су били једни од оних који су спашени током мисије Халиард.

У наставку можете прочитати текст из часописа "Српска реч", број 354 од 15. септембра 2004. године, у коме се говори о откривању овог спомен обележја:


ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ НАЈВЕЋЕ ОПЕРАЦИЈЕ СПАСАВАЊА ПИЛОТА ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА


ПАДАЈУ ЛАЖИ О ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ

У недељу, 12. септембра, на узвишењу недалеко од Прањана, на некада импровизованом аеродрому на Галовића брду, између нове српске и заставе Државне заједнице Србије и Црне Горе залепршала се америчка. Повод за овај догађај, који би још не тако давно представљао светогрђе и био окарактерисан као издаја, био је откривање спомен обележја на месту одакле су узлетели амерички пилоти који су у борбеним дејствима били оборени над овом територијом у време Другог светског рата, о чему се и данас врло мало зна. Тим поводом, а на позив министра иностраних послова Вука Драшковића и министра одбране Првослава Давинића, у Београд, а потом и у Прањане, допутовали су амерички пилоти Роберт Вилсон са супругом, Артур Џибилиан са супругом, Клер Масгров са унуком Корбан Херман и Ђорђе Војиновић са сином Џорџом Кнежевићем.



Срдачан дочек уз добродошлицу гостима је приређен у Горњем Милановцу, где су имали прилику да виде изложбу-поставку Музеја и Архива из Чачка, где је можда по први пут на овим просторима на модеран, свеобухватан и надасве историјским чињеницама примерен начин приказан историјат равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића. Истовремено је отворена и изложба која говори о страдању америчких пилота на територији Србије у време антифашистичког рата, коју су заједно са СО Горњи Милановац приредила два млада историчара, Горан Давидовић и Милош Вилотијевић.

Отварајући изложбу пред великим бројем присутних гостију, новинара, војних аташеа и у присуству америчких пилота Вилотијевић је саопштио неспорне историјске чињенице о овом догађају:

"Демократске тековине српског народа нестале су и уништене крајем 1944, доласком комуниста. ЈВУО и равногорски покрет под вођством генерала Михаиловића били су последњи стуб одбране комунистичкој инвазији. Заборављени од савезника, пре свега Велике Британије, и предајом Србије интересној сфери комунистичког Совјетског Савеза, последњу наду српски народ и покрет генерала Михаиловића полагали су у САД. У ширење истине о стању у Србији и последњим покушајима да се српски нарад спасе од комунизма, велику улогу су одиграли спасени амерички авијатичари, или како их је сам генерал Михаиловић, у свом говору приликом обраћања авијатичарима, назвао амбасадорима праведне ствари. На жалост по српски народ, њихови покушаји да свету прикажу истину о Србији остали су безуспешни. Влада САД никада није прихватила оцене других савезника о тзв. Михаиловићевој издаји. Такав став симболично потврђује и посмртно одликовање генерала Михаиловића Легијом за заслуге од стране америчког председника Трумана, 29. марта 1948. У образложењу за одликовање је, поред осталог, написано: Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој помоћи.
Организовано спасавање америчких и других савезничких авијатичара започето је наредбом генерала Михаиловића почетком јануара 1944. Наређено је да се сви спасени савезнички авијатичари са територије Србије упуте на територију Првог равногорског корпуса, где је требало организовати њихову заштиту, снабдевање и припрему за евакуацију. Прва група спасених авијатичара је доведена у Прањане почетком јануара 1944. Та група је била оборена на Златибору. Амерички авијатичари су довођени у Прањане где је била нека врста сабирног центра за све савезничке авијатичаре и били су смештени по кућама српских сељака. У непосредној близини Прањана налази се зараван Галовића брдо, где је крајем марта 1944. почела изградња аеродрома са којег ће се евакуисати авијатичари. Градња аеродрома је била завршена до краја априла, а прва група је евакуисана 29. маја, око 40 америчких и британских ацвијатичара. У наредна два дана евакуисана је целокупна британска војна мисија која је била код Врховне команде ЈВуО. Тада је прекинута и формална веза са савезницима и командом у Казерти у Италији. Број спасених авијатичара у јуну и јулу месецу је енормно порастао и износио преко две стотине. Ради лакше заштите и осигурања они су подељени на четри групе и распоређени на територији таковског краја.
Веза са савезницима је поново успостављена 20. јула и тада је уговорена нова евакуација која је извршена у ноћи 9. на 10. август 1944. Тада је на аеродром у Прањанима слетело укупно 16 транспортних авиона и у току осам часова евакуисана су укупно 252 америчка авијатичара. То је, свакако, била једна од највећих акција спасавања у току читавог Другог светског рата, будући да је сама евакуација извршена на територији која је била под окупацијом нациста. Акцију евакуисања авијатичара, због опасности од немачких упада, обезбеђивало је неколико хиљада бораца ЈВуО, као и сам народ овог краја.
До краја рата равногорци су евакуисали из мачве и Босне још америчких авијатаичара, тако да је њиховом заслугом до краја рата спасено преко 500 америчких авијатичара. Приликом спасавања вођене су често и борбе са нацистима, и том приликом је погинуло и доста бораца ЈВуО. Такође, и српски цивили су страдали од немачких казнених експедиција уколико су учествовали у спасавању авијатичара.
Коначно, велики број људи са ове територије, који је учествовао у спасавању америчких авијатичара, страдао је доласком комуниста. Они су ликвидирани, стрељани на најсуровији начин", рекао је Милош Вилотијевић.



На месту свечаности, око још неоткривеног спомен-обележја, атмосфера слична оној приликом окупљања на Равној гори. Велики број људи међу којима се истичу ватрени поштоваоци генерала Драже у прикладним четничким униформама и у иконографији која обавезно прати евоцирање успомена на највећег герилца Другог светског рата. Са разгласа се чују најпознатије и најстарије четничке песме. На спонтаној конференцији за новинаре пре почетка свечаности, министар Драшковић објашњава како је сам догађај значајан, пре свега, зато што ће, напокон, истина о томе шта се догађало у Другом светском рату на простору Србије и Југославије да победи, да ће идеолошке лажи о генералу Михаиловићу и његовој војсци пасти и да ће на истини да буде обустављен грађански рат који и дан данас траје. На питање да ли се и у овом тренутку осећа усамљеним у настојању да истину саопшти читавом свету, а пре свега српском народу, будући да ни на овом месту опет није било других и очекиваних представника актуелне власти, или у врло незнатном броју, Драшковић је рекао да је ко год се бори за неке истине, праве и тешке, увек био усамљен, али је на крају успевао.


Америчким пријатељима, храбрим пилотима, ветеранима и савезницима, ветеранима четничког покрета ЈВуО, министрима, представницима републичких и органа Државне заједнице бројни посетиоци скупа су бурним аплаузом пожелели добродошлицу. Хор "Крсманац" је интонирао химне Србије и САД.



Председник СО Горњи Милановац Продановић је подсетио како је пилоте "ратни вихор Другог светског рата вољом Божјом довео у ове крајеве под окриље гладног и измученог народа, који ни поред многих проживљених недаћа ни за тренутак није оклевао да и последњу корицу хлеба подели са америчким војником. Вера у савезнике и осећај да се боре на правој страни никад их није напустио, а осећај дужности и жеља да се помогне људима у невољи, била је јача од свега осталог. Нажалост, судбина се сурово поиграла са особом најзаслужнијом за спасавање наших пријатеља из Америке. Командант ЈВуО, најпознатији герилац Другог светског рата, ђенерал Дража Михаиловић, доживео је да га комунистички лакеји прогласе издајником и савезником окупатора... У сред поробљене Европе, у време када су се у Нормандији водиле огорчене борбе са немачким дивизијама на овом месту је изведена вероватно највећа операција спасавања оборених пилота у историји".
"Тог 10. августа 1944. године, када су узлетели амерички авиони са аеродрома у Галовићима, изгледа, на велику несрећу, народа и земље, узлетела је и последња нада да ће овај народ живети у срећној земљи. Добро је познато шта је после тих догађаја овде уследило. И деведесете године Равна гора, Сувобор и ови простори доживели су још један десант авиона и хеликоптера. Наиме, полицијски генерал, тадашњи министар унутрашњих послова, тада је са бројним полицијским снагама покушао да спречи долазак на Равну гору поштовалаца Драже Михаиловића и равногорског покрета, које је водио садашњи министар спољних послова СЦГ Вук Драшковић. Драшковић је успоставио покидану везу између бораца Драже Михаиловића и америчких пилота и та веза траје и данас, када Србија званично успоставља истину и обара идеолошке лажи", рекао је водитељ програма најављујући министра иностраних послова СЦГ и председника СПО Вука Драшковића.
Видно узбуђен историјским тренутком у којем вишедеценијски труд да права истина изађе на видело коначно показује своје резултате Вук је и на енглеском пожелео добродошлицу америчким ветеранима али се посебно захвалио и српским ветеранима, "овде присутнима и онима који нису присутни", војницима ЈВуО, равногорског покрета под командом генерала Михаиловића.
Потом су Вук Драшковић и Ђорђе Војиновић открили спомен-обележје, споменик који симболично представља крила на којима на српском и енглеском језику пише: "Прањани, 1944. Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића. Прањани, 2004. године"



ВУК ДРАШКОВИЋ: КРАЈ СИЛОВАЊУ СРБИЈЕ

"Србија и савезници дужни су да и америчким и српским ветеранима, војницима ЈВуО, равногорског покрета под командом генерала Михаиловића, одају признање, њиховом јунаштву и доприносу савезничкој победи над нацизмом и фашизмом у Другом светском рату. Србија је додатно обавезна да спере са себе грех великог злочина који је почињен после рата и који се и дан-данас чини над овим људима. Савезници имају обавезу да се једном одвежу од идеолошких лажи и да историјску истину о улози ових људи и њиховог команданта Михаиловића изговарају отворено и поносно. Нико нема ни један једини разлог да из неких пролазних интереса обара главу пред лажима и злочином који је прешао преко Србије. И то не само преко припадника равногорског покрета, злочин против њих био је, пре свега, злочин против Србије и то је покојни Мајкл Рид, велики историчар, дивно описао у својој књизи "Силовање Србије".
И заиста, после 1944. године, кад су Србији поломљена крила, ми стално доживљавамо силовање Србије, идеолошке лажи, лутања која су нас довела овде докле су нас довела. Тиме што и дан-данас остају привржени тим идеолошким лажима о генералу Михаиловићу и његовој војсци, они настављају грађански рат у српском народу, који су у току Другог светског рата они, а не Михаиловић, започели. Ми хоћемо да окончамо грађански рат, јер он слаби Србију изнутра. Ми хоћемо историјску истину, хоћемо помирење између два антифашистичка покрета у нашем народу, равногорског и партизанског, али то помирење да буде само на основу оне истине коју ми данас овде имамо.
Српски покрет обнове већ је припремио закон према којем припадници ЈВуО и равногорског покрета и чланови њихових породица, у пензијама, додацима, свим цивилним и борачким привилегијама морају бити изједначени са припадницима партизанског покрета. Треба да је срамота Србију због тога што је Словенија већ одавно донела овакав закон. Не у име некаквих прочетничких осећања, већ у име историјске истине, у име тога да се на лажи не може градити ништа сем зла и лажи.
Клањајући се јунаштву припадника Југословенске војске у отаxбини, жртвама, ранама, свему ономе чему су били изложени, надам се да је свему томе дошао је крај".

ПРЕЖИВЕО ОБАРАЊЕ АВИОНА, АЛИ РАКИЈУ...

Обраћајући се присутнима на српском са "Браћо и сестре, Срби и Српкиње", пилот Ђорђе Војиновић је рекао како је "лично, као један од учесника у акцији, дубоко захвалан српском народу на помоћи и великој жртви коју су дали у спасавању авијатичара". Објашњавајући своје порекло и чињеницу да је био учесник у поменутим догађајима, Ђорђе Војиновић је рекао како је рођен у Америци 1915, а 1934. је дошао у Београд где је почео да студира медицину, али је није и завршио јер се оженио. Заједно са женом пред почетак рата, преко Средњег истока, Каира и Африке стигли су у Америку где је Војиновић завршио војску као мајор.

Господин Роберт Вилсон је рекао како је и он био један од учесника акције којом је требало да буду уништена ратна постројења у Румунији. Његов авион је био погођен, после чега се запалио и пилот је наредио искакање. Када се спустио на земљу готово истовремено је ступио у контакт са мештанима који су га, како каже, питали: "Американски или енглески?" А када је он рекао американски, један од њих га је пољубио у образ. "Једна девојчица од шеснаест година ми је донела некакву посуду, што ме је обрадовало јер сам био изузетно жедан. Почео сам да пијем, али се испоставило да је унутра била ракија па сам се скоро задавио. Када сам се опоравио сви смо се слатко насмејали. У почетку нисмо знали на који начин бисмо могли да се вратимо, али генерал Михаиловић је убрзо пронашао начин. Пешачили смо уз пратњу његових војника око 150 километара, било нас је око 250. Српски народ је у то време био сиромашан и имао је јако мало, али и то мало што је имао делио је са нама", рекао је Роберт Вилсон који је у Србију дошао са својом супругом.

ОНИ ОДОШЕ, ЈА ОСТАДОХ

Показало се како шездесет година и није тако много за један људски век, јер има још живих сведока у народу овога краја који су учествовали у операцији спасавања америчких пилота. Мештанин Остојић је рекао како после 60 година има прилику да поново види америчке падобранце. "Када су се враћали са руског и румунског положаја Немци су их обарали и ја сам добио четворицу коју сам држао у свом стану. Хранио сам их, али сам их и чувао јер сам добио и оружје. Провео сам са њима око месец и по дана. Сећам се неког Робертса, знао је српски да говори добро. Звао је он мене да идем у Америку са њима, али нисам могао да оставим своје родитеље. Тако сам тада одлучио, али жао ми је што нисам пошао са њима. И жао ми је што није више њих данас дошло вамо, али вероватно нису живи", рекао је он.
Добривоје Зимоњић из једног од драгачевских села, сећајући се тих дана, каже како је био присутан када се један авион спустио у Лучанима. Ударио је у брдо и из њега је изашло девет људи. Сви су остали живи. "Допратио сам их до Галовића. Било је то 1944. године."

МИСИЈА ХАЛИАРД

ВЛАДИМИР ШАМС, почасни председник Националног аероклуба "Наша крила", који је покренуо иницијативу за обележавање шездесетогодишњице од спасавања америчких авијатичара:

"Сада стојим са својим друштвом из Аероклуба "Наша крила" на овој краткој пољани и као стари и искусни пилот покушавам да замислим како су пре једног просечног људског века, дању и ноћу на ову чистину у шумама западне Србије, крај Равне горе, у близини немачких гарнизона, слетали неустрашиви млади пилоти да испред носа окупаторских оружаних снага извуку своје другове, које су српски народ и јединице ЈВуО, и поред великих жртава и напуштени од својих традиционалних савезника, одбранили од заробљавања и крили по својим домовима и скровиштима, одвајајући од уста да их нахране као рођену децу.
Ово је био неоспорно јединствен подухват у историји ратовања, и његов главни јунак је неоспорно српски народ. Он представља окосницу српско-америчког пријатељства и може да допринесе да се скине љага са српског народа. Спасени авијатичари организовали су у САД своје удружење под називом "Национални комитет америчких авијатичара спасених од стране ген. Михаиловића", које и данас постоји, и које је безуспешно покушавало да после рата спасе од погубљења свога незаборавног спасиоца. Историја тога подвига изнета је у дивној књизи "Мисија Халиард" учесника Миодрага Пешића.
Док се око нас, са сузама у очима веселе поновном састанку преживели авијатичари и њихови спасиоци, размишљам како би било дивно да ова цветна пољана сутра прими младиће и девојке, децу и унуке некадашњих спасилаца и спасених и поучи их да слободно и без страха лете као орлови изнад ових предивних крајева. Ради тога, на крају крајева, и постоје "Наша крила"!



КАКО ТО ВИДЕ ДРУГИ

Пољубац за Јенкија

Неколико стотина америчких пилота које су пре 60 година оборили нацисти нашло је скровиште код сељака у централној Србији. Преживели пилоти су у недељу посетили своје домаћине из Другог светског рата и наишли на исту добродошлицу. У пратњи званичника из Београда и америчких дипломата, четворица америчких пилота су се упутили на комеморацију, на висораван удаљену 90 километара од Београда, главног града Србије. Нетремице посматрајући поља кукуруза у којима је нашао уточиште пре много времена, Роберт Вилсон (79) се присећао свог авиона типа Б-17, погођеног у јулу 1944. када се враћао у базу после бомбардовања нацистичких складишта нафте на Балкану. "Летели смо после задатка кад је авион погођен"; каже Вилсон из Илиноиса који је у посету дошао са супругом Шерон. "искочили смо из авиона не ЗНАЈУЋИ ни где смо, ни шта нас чека", наставља амерички ветеран.

"Приземиљо сам се на пољу у којем је била група сељака. Није било места где сам могао да се сакријем па сам кренуо према њима. Рекао сам им да сам Американац, а један сељак ме је пољубио у образ. Одмах сам се осећао боље", изјавио је Вилсон за Асошијетед пресс. Он је рекао и да се сећа девојке која га је понудила српском ракијом, за коју је помислио да је вода. Снежана Степановић (38) и њена сестра Вера (40) дочекале су човека о коме им је њихова покојна бака много причала. Миломир Сајић (80), који је крио Вилсона, загрлио га је: препознали су се.
Тог лета пре 60 година авиони савезничких снага су полетели из Италије и кренули да бомбардују нацистичка скровишта нафте у Румунији. Многи су оборени над окупираном Србијом. Стотине пилота се падобраном спустило на српско тле, а онда су их четници, предвођени генералом Драгољубом Михаиловићем, окупили и довели у село Прањани. На прањанској висоравни направљена је стаза за спуштање и полетање авиона на коју су слетали савезнички авиони одвозећи преживеле пилоте, што је трајало све до децембра те године. Била је то једна од највећих операција спасавања Американаца у Другом светском рату, вођена на непријатељском терену. У операцији је спасено 500 Американаца и стотину Британаца и Канађана.
Српски сељаци су скривали пилоте у Прањанима, а немачке трупе су трагале за њима широм Србије. "Био је рат, није било довољно хране, али сељаци су поделили с нама оно што су имали. Вечно смо им захвални за гостопримство и топлину који су нам спасли животе", каже Вилсон.
Церемонија у недељу одржана је у част четника и Драже Михаиловића кога је председник САД Хари Труман одликовао орденом заслуга. Откривена су два мермерна споменика, а поред њих је стајао младић обучен у народну ношњу, држећи српску и америчку заставу. Локални хор је отпевао химну Србије и химну САД.

Михаиловићеве ројалистичке снаге су започеле борбу против нациста 1941, два месеца пре Титових партизана. Четници и партизани су били у сукобу, а савезници су подржавали само Тита. За Михаиловића се тврди да је касније прешао на немачку страну. После рата, када је основана комунистичка Југославија, он је осуђен на смрт, у процесу који многи сматрају монтираним убијен је 1946. Четници су проглашени издајницима, а њихове борбе против нациста - као што је операција спасавања америчких пилота - биле су "заборављене".

Амерички радио-оператер Артур Џибилиан (81) слетео је авионом у Прањане у августу 1944. током операције евакуисања пилота, а у недељу је из државе Охајо дошао са супругом Беверли Џо. Он каже да су Американци тада очекивали да ће у Србији наћи само 50 пилота. "Ускоро се испоставило да их у тој области има 250, а генерал Михаиловић нам је рекао да их је било више", каже Џибилиан.
Вук Драшковић, министар спољних послова Србије и Црне Горе, рекао је у недељу да се нада да ће прича о спасавању пилота помоћи да се "исправи историјска грешка". "Желимо да изградимо будуће српско-америчко савезништво на основи историјске истине", рекао је Драшковић, чија политичка странка Српски покрет обнове чува четничке традиције. Пошто се вратио у Америку, Џибилиан је основао комитет за подршку четницима. У недељу је дрхтавим гласом причао о Михаиловићу: "Питам се да ли је знао да смо очајнички желели да му помогнемо".

ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

ТО НИЈЕ БИЛО ТО

Један од најзаслужнијих што је истина о улози Драже Михаиловића и равногораца допрла до америчке и светске јавности је Ричард Фелман, пуковник Америчког ваздухоловства и председник Националног комитета америчких пилота, које је спасао Михаиловић.

Сећајући се тих дана он каже како је, још у време рата, Холивуд произвео филм о храброј герили. Магазин "Тајм" је 25. маја 1942. на насловној страни најавио опширну причу о Дражи Михаиловићу. Чак су и деца, уместо "каубоја и Индијанаца", почела да се играју "четника". Међутим, 17. јула 1946. године, претучен и уморан, Дража Михаиловић стајао је пред стрељачким водом ФНРЈ. Погубљен је као "сарадник непријатеља". Тешко да сам могао да претпоставим, каже пуковник Фелман, када сам 1943. године гледао филм "Четници", да ће ме овај херој годину дана касније спасити или да ће ме његов Врховни командант Краљ Петар лично, одликовати Краљевским орденом Равне горе, највећим признањем које његова земља и народ могу доделити једном странцу.
Сећајући се конкретног догађаја, Фелман каже: "Било је три сата ујутро када нас је дежурни пробудио. На брифингу су нас обавестили: "Господо, наш данашњи циљ је Астро Романо, рафинерија нафте у Плоештију у Румунији..." Најбоље брањени циљ у Европи... Тог дана је нарочито био интересантан "свежи" извештај обавештајаца из Југославије. Ако будемо били присиљени да бежимо тим путем, наложено нам је да тражимо герилце са црвеном звездом на капама... Титове људе. Било је извештаја да Михаиловић и његова четничка герила "одсецају уши" обореним савезничким пилотима и да их потом предају у руке нациста. Није могуће да је то исти човек о коме сам читао блиставе извештаје, помислио сам...
...У једном тренутку "месершмити" су били свуда око нас, пре него што смо схватили шта нам се догађа. Гранате од 30 милимета секле су труп авиона. Једна граната експлодирала је на пола метра од мене, а унутрашњост летелице била је испуњена гелерима. Десетак минута смо успевали да се некако изборимо са немачким авионима, али су они били бројно надмоћнији а оштећења на нашем авиону превелика да бисмо дуже издржали. Гранате су откинуле пола репа и велики део левог крила. Контролне команде и интерфон су отказали и, коначно, и резервоар је био пробушен. То је то! Сваког момента могли смо да одлетимо у ваздух, јер је гориво лило свуда по авиону. Наредио сам да се авион напусти. Зграбио сам падобранску опрему, набацио је на рамена, затегао каиш на грудима и стомаку.

Био је то мој први скок. Убрзо сам се спустио на земљу, посред чистине. Инстиктивно сам помислио да треба што пре да скинем каишеве падобрана и побегнем у заклон. Тек тада сам схватио да сам погођен и да не могу да померим ногу. Ниоткуда се појавило око двадесет сељака. Мушкарци, жене и деца. Брадати мушкарци су ме загрлили и изљубили. Смешили су се од уха до уха. Жене и деца, испуњени страхопоштовањем, стајали су нешто даље. Имао сам осећај да сам са старим пријатељима - али, да ли су то заиста и били? Помислио сам на извештај обавештајаца који су нам прочитали тог јутра... "Тражите људе са звездама... четници ће вам одсећи..." Подигао сам руке, покушавајући да заштитим уши, али, збуњен, помислио сам да је немогуће да су ови предивни људи непријатељски расположени према мени..."

Описујући свој први сусрет са генералом Михаиловићем пуковник Фелман каже: "Тог јутра смо сви били узбуђени. Генерал Дража Михаиловић је дошао да нас посети и да нас увери да ће нам пружити сву потребну заштиту и помоћ. Михаиловић се појавио без икакве помпе, каква би приличила човеку који командује војском од 300.000 људи, већ је дошао пешке, окружен сеоском дечурлијом, која је за њим узвикивала "Чича, чича!"... После тога, пошли смо према импровизованом аеродрому, где је генерал Михаиловић постројио хиљаду својих војника у нашу част. Касније смо се ми, амерички авијатичари, сакупили поред једног огромног дрвета и Михаиловић је разговарао са нама преко преводиоца. То је за мене била, без сумње, једна од најневероватнијих и најупечатљивијих сцена рата. Пред нама је био највећи герилски вођа свих времена, министар рата у краљевској влади. Седео је на камену и причао о стварима од државног значаја са стотињак брадатих, слабо одевених, обичних војника једне стране државе. Гледао је замишљено у даљину док нам је говорио о његовој привржености америчким принципима и идеалима слободољубивости и како се надао да ће и његов народ једног дана уживати исте слободе. И данас се сећам његових пророчанских речи: "Пре три године, отишао сам у брда да се борим за демократију, против диктатуре. Наставићу борбу против овог људског шљама, било у виду нацизма, било у виду комунизма. Ако треба да умрем у борби против овог новог вида диктатуре, онда ћу умрети; тужан, зато што су ме напустили они који проповедају веру у демократију, али задовољан што сам се борио часно и храбро и нисам компромитовао своју борбу.
Рекао нам је да ће у току неколико следећих дана осам хиљада његових људи доћи да чува аеродром. Уверавао нас је да, ако би евакуација била откривена од стране непријатеља, његови људи били би у стању да одбију напад док авиони не узлете. Поменуо је немачки гарнизон са шест хиљада војника у Чачку, који је удаљен од аеродрома свега 18 км, па је онда додао да ми због тога не треба да будемо забринути. Иако су Немци били далеко боље наоружани, они су били суочени са великим тешкоћама у маневрисању моторним возилима кроз ове планинске терене и морали 6и прихватити борбе по шумама - у чему нико није био раван четницима...
...Касније, после евакуације, настојању да саопшти праву истину о генералу Михаиловићу претходио је и догађај у њујоршкој луци. "Непосредно пре искрцавања у луци, Црвени крст нам је донео топлу кафу, крофне и новине. На другој страни "Њујорк Тајмса" стајао је извештај из Југославије. "Маршал Тито је објавио да су његови партизани успешно уништили велики депо муниције и железнички чвор у Горњем Милановцу, после жестоких борби са бројчано надмоћнијим непријатељем и квислиншким трупама генерала Михаиловића". На велику жалост маршала, ја сам био тамо када је извршен напад на Горњи Милановац, али црвених звезда на капама није било у радијусу од 100 километара.