Септембар је 1998. Несрећно Косово и од несреће занемели ми који га посећујемо. Пре три месеца, у јулу, виђали смо на Косову прве ожиљке рата који је почињао, а сада су, свуда куда пролазимо, тешке опекотине.

Од Приштине до Малишева и од Малишева до Ораховца и Велике Хоче, са обе стране пута, готово све куће и штале порушене су или спаљене. Без кровова и црне од гарежи, личе ми на чавке.

Тумарају, око омеђина, гладни пси, лају и завијају, повремено, као вукови. У једном дворишту, мачка растрже кокошку. По пустим ливадама око кућа, рика напуштене говеди. Краве са набреклим вименима, из којих цури млеко, унезверено погледују према нама, мучући и крмељивих очију од скорелих суза за својим господарима. Кад разумеју да они које траже нису са нама, надају се у јурњаву, што даље од пута и наших сирена и застава. Само једна не може да се испентра из јарка, од старости или је пред телењем, па дрхти сва од страха и муче, искидано, као да је кољу.

Који дан раније, ову метохијску равницу ,,очистиле” су српске полицијске снаге. Тешко да је ту могло бити неког фронта и ратног окршаја са УЧК или ОВК, што је, на албанском и на српском, скраћеница за Ослободилачку војску Косова. Побуњеници, како они себе зову, а терористи у српском тумачењу, стигли су били до рудника Белаћевац, киднаповали двадесетак српских рудара и одвели их на своју ,,слободну територију“, која је, до пре три седмице, заузимала пола територије Косова и Метохије. Град Малишево, кроз који ћемо проћи, прогласили су били за своју престоницу. Кад су српске снаге кренуле на њих и њихову ,,државу“, они су се повукли у шуме и околна брда, водећи са собом и своје породице. Негде у метохијским планинама, та сиротиња са завежљајима истурана је пред камере светских телевизија као крунски доказ хуманитарне катастрофе и српских злочина над цивилима.

Старци, старице и деца били су убојитије оружје од српских граната и топова, па су САД, Енглеска, Немачка, Француска, Италија и Русија, државе које су свој клуб назвале међународном Контакт групом, засуле Београд захтевима за окончањем репресије и ,,прекомерне употребе силе“. Сламање албанске гериле светско јавно мњење доживљавало је, све више, као терор Срба над цивилима, а косовске ране сликане су као доказ новог варварског понашања Србије, којој је, све чешће, прећено и бомбардовањем.

У колони возила СПО, која ме прате, репортери и камере су и једне француске телевизије. Би-Би-Си и Си-Ен-Ен нису хтели да нам се придруже. Њих, рекли су ми у Приштини, интересују жртве рата, а тих жртава нема на моме путу, јер су сви Албанци протерани а куће им разорене. И француски сниматељ је мрзовољан. Напао га, у Косову Пољу, један српски патриота и хтео да му отме и поломи камеру...

Заустављамо се на пунктовима српске полиције, а Французи зумирају и слушају блиски сусрет са ,,варварима“ и ,,окупаторима“. На сваком пункту је по двадесетак њих. Ограђени су аутомобилским гумама, плочама од шперплоче и картонским кутијама. Углавном су то косовски Срби, сељаци. Неиспавани и необријани. Њиховим телима и рукама не пристају, види се то одмах, ни униформе ни калашњикови.

Страх и туга им у погледима. Страх од надмоћног непријатеља, којег не виде а он их вреба из даљине, страх од густе и дуге метохијске ноћи, од мучког пуцња из снајпера, од своје самоће и беде. Септембар је и још је лепо време, али шта ће они и куд ће кад, ускоро, ударе ветрови и кише? Где лећи, кад их сан савлада, и куд се склонити и заклонити, кад УЧК нападне. Далеко су њихова села и породице, а све што је близу њима је туђе. Туга је име свакој њиховој радости и нади да ће бити радости. Уздишу од јада док причају о биткама са УЧК и погледују према околним брдима и шумама. Каква црна победа? На једног Србина, који брани Косово, десет је оних који кажу да је Косово њихово. Албанци се не могу смирити, нити Срби више са њима помирити. Овако се не може, а сутра ће бити само горе.

Делимо им цигарете, кафу, неки кекс, конзерве. Уби их, псују, сува храна. Седмицама нису јели кашиком. Нико од њих нема ни заштитне прслуке. Немају их, кажу, јер су држави коју они бране панцири скупљи од њихових живота. Псују, не престају да псују...

У Малишеву нигде живе душе. Нема много рушевина. Графити на зградама, и на албанском и на српском. УЧК, Живела Велика Албанија, Малишево је Тирана, Смрт Србима, Србија до Токија, Живео Шешељ, Доле Америка, а напуштени коњ тумара центром вароши... По оближњим висовима, српске патроле и осматрачнице. Да није рике говеди и лавежа паса, мук би био несносан. Тек у Ораховцу и Великој Хочи, наиђосмо на живот и људе.

Сви Срби, али и понеки Албанац, изашли да нас дочекају. Многи плачу. Срамота је, говоре, шта им ради њихова држава. По београдској телевизији, у Метохији је прави рај. Банде уништене, жита покошена, виногради обрани. Зашто лажу? И кога лажу? Нема ничега. Ни летине, ни вина, ни мира, ни сна.

Живе као у затвору. Не могу ни да оду до својих винограда. Вене грожђе, а гину им деца. Пре неки дан, сахранили су четири младића. Нестало десет мушких глава.

Захваљују што смо дошли. Нико их из Београда, пре нас, кажу, није обишао...

А сва Велика Хоча изашла на прашњави трг, са погачама и српским тробојкама. Моле ме да молим Милошевића да тражи мир са Албанцима и Американцима. Лако се, галами једна жена, јуначити из Београда и у смрт терати туђу децу. Они су, у Хочи,  вековима живели са Албанцима. Некад добро, некад тешко, али сада никако. Ни Срби ни Албанци немају куд из Хоче. Пара имају само пљачкаши, злочинци и лопови. Тешко сиротињи, она све плаћа и она страда.

Школа им је на другој страни потока. Моле ме да тамо не идем. При повратку, баш кад сам прелазио преко тог поточића, зачуше се пуцњи са брда, из шуме, и зуј куршума изнад наших глава. Звонко Осмајлић скаче на мене, да ме заштити својим телом...

Молитва у манастиру Зочиште прати ме до овога дана. И монаси и народ су певали и плакали. Саша Чотрић и Ранђел Нојкић клекли изнад упаљених свећа и очи сакрили длановима. А кад смо одлазили? Тада је било најтеже. Љубимо се са свима, а не знамо шта да кажемо њиховим сузама. Брише своје очи и француски камерман. И снима ћутање које говори више од било које речи.

Бежећи од сумрака који се спуштао на тај јад од људског живота, не могу да побегнем од свог очаја и ројева мисли које су нападале и уједале...

Ево ме, размишљао сам на повратку у Приштину, усред косовског боја, у косовском сумраку, и јадног да јаднији не могу бити. Дошао сам на Косово, обилазим Косово и вратићу се са Косова, а да нећу знати ни зашто сам долазио. Никоме не могу да помогнем, никога не могу да охрабрим, никоме немам шта дати, а не могу, чак, ништа ни обећати.

Немоћ око мене, немоћ у мени. Јуче, у манастиру Грачаница, пољубио сам ископане Симонидине очи. Док ми се суза лепила на рањену фреску, чинило ми се да није Симонида та која је слепа, него да су слепи људи који воде Србију.

На кућу Адема Јашарија, који се под оружјем шетао по Дреници и, чак, и позирао српским фоторепортерима, Слободан Милошевић послао је Јединицу за специјалне операције, државни ескадрон смрти Службе безбедности. Њих, полуписмене и неписмене, без памети, а гладне смрти, послали су на кућу Јашарија и убили и њега и сву му породицу.

Фитиљ оружане побуне захватио је Косово и спалио, ево, и оне преостале и слабашне мостове и споне између два народа. Бајкама о слому терориста и камионима натовареним грађевинским материјалом, да Албанци и Срби зидају своје срушене куће, свету се шаљу поруке да на Косову рата нема и да има само племенитих напора Србије да помогне својим грађанима.

Каква Контакт-група и Савет безбедности и његова резолуција усвојена на основу Седмог поглавља Повеље Уједињених нација? Неће нам нико са стране наређивати шта да радимо у својој држави, говори Милошевић.

Оклопни транспортер са митраљезом и митраљесцем предводи караван српских и застава СПО, док идемо у посету манастиру Девич. Кола нам нису блиндирана, а идемо кроз Дреницу, поред Јашаријеве куће. У албанским насељима, кроз која пролазимо, зачуђеност и мук. Мој возач Бранислав – Бане Лазаревић држи волан једном руком, а другом, као да је она непробојна, заклања главу.

До манастира, нигде ни УЧК ни српске полиције. А у манастиру, у порти, два транспортера са цевима и нишанџијама загледаним у шуму, до које се може добацити и каменом. Као црне сенке, дворе нас монахиње. Са спокојем који не приличи живима, говоре да су оне чувари светиње и да не помишљају да оду. Нека буде шта ће бити, али оне остају. Нису без заштите. Христос је са њима и оне са Њим. Хране имају, воде имају. Мука им је за дрва, нестало их, струје немају, а јесен и зима долазе...

Јесен и зима друкчији од свих претходних. ,,Црвена вештица са Дедиња“, како је Шешељ у последњој изборној кампањи звао Милошевићеву супругу, и ,,Турчин“ и ,,Велика Штеточина“, како је она звала њега, најчвршће су се загрлили око заједничког идеала кидања свих разговора и договора са Европом и Америком и прикључења кусе Југославије непостојећој федерацији Русије и Белорусије.

У руском председнику Борису Јељцину, који је за њих двоје био слабић и пијаница, видели су мету коју морају уклонити и на трон у Москви довести генералног секретара Комунистичке партије Генадија Зјуганова. Тајним каналима, паре су стизале руским идеолошким миљеницима, а неопремљена војска и полиција све чешће гинула по Косову.

Комунистички депутати, генерали, чак и козачке позоришне трупе, стизале су у Београд, као у своју Меку. Уз вотку, игру и песму, у Србији је обнављана пала црвена империја, а претње Трећим светским ратом испаљиване бучно и са радошћу.

Шешељ иде у Минск, код белоруског председника Лукашенка, да припрема тројну федерацију, а Ричард Холбрук у Београд стиже са ултиматумом. Или ће Србија драматично смањити своје полицијске и војне снаге на Косову, и пристати да у покрајину прими две хиљаде лако наоружаних ,,верификатора“ ОЕБС-а, или ће бити бомбардована!

Холбрук није формалиста. Он зна да Слободан Милошевић није председник Србије, већ Милан Милутиновић, и да, по Уставу, као председник двоноге Југославије, у којој је црногорска нога Мила Ђукановића променила смер кретања, Милошевић нема никакву кључну моћ у држави. У стварности, сва моћ је била у његовим рукама и зато је Холбрук ултиматум уручио само њему. Уз ултиматум предао му је и подултиматум, да амерички генерал у пензији, Вилијам Вокер, буде шеф ОЕБС-ове армије ,,верификатора“, од којих ће сваки имати право и на лично обезбеђење!

Врдао је Милошевић и развлачио разговор два дана и ноћи, а онда је зажмурио и све потписао. Давно су била прошла времена када су се страни преговарачи пецали на његов ,,преговарачки шарм“ од доскочица, трикова и лагања, уз јагњетину на млеку и ракију лозовачу са лимуном.

Холбрук ми је причао да је, у почетку, док није упознао и прочитао Милошевића, био фасциниран. ,,Излазио сам из његовог кабинета заборављајући пола од онога због чега сам долазио“, признао је.

На Милошевићеву жалост, ,,шарм“ који је продавао више није хтео нико да купи. И Питер Карингтон и Торвалд Столтенберг и Дејвид Овен и Садако Огата и Роберт Гелбард и Елизабет Рен и Јиржи Динзбир и Кнут Волебек и Карл Билт и Ричард Холбрук, сви су га прозрели и нису му веровали ништа. А то је оно најгоре што може да задеси једног државника. Кад се изгуби поверење, губи се све.

Холбрук је задовољан отишао из Београда, али је у Бриселу, у команди НАТО пакта, реферисао да Милошевићев потпис не значи ништа, јер је у питању човек који вара, и да, због тога, авиони и бомбе морају бити спремни!



(Из књиге „Мета“ Вука Драшковића)