- Ви сте мој политички непријатељ, а ја ваш. Као врховни командант, немам сада право на свој анимозитет према вама и вашој партији, јер су интереси народа и државе изнад странака и личних осећања. Ви одлучите да ли вам је преча Србија од мржње према мени! – рекао ми је Слободан Милошевић тог 16. јануара 1999.

- Разумео сам више него што сте изговорили – трудим се да му узвратим и кажем оно што желим. – Могу ли да вам поставим нека питања?

- Како да не. Шта год хоћете.

-Ако СПО улазак у Владу услови нормализацијом ваших односа са Ђукановићем и Владом Црне Горе, какав ће бити ваш одговор?

- Апсолутно сам сагласан и прихватам.

- Сматрам да са Ибрахимом Руговом морамо сести за сто, и то без условљавања и било где. Који је ваш став?

- Прихватам сваки разговор, па и на Марсу. Али, Косово им не дамо.

- За то сам да Косово добије највиши могући степен аутономије. Нас интересује наша државна граница са Албанијом и Македонијом и пуна заштита Срба и нашег религијског и историјског наслеђа на Косову. Ово не дамо и ово бранимо. Све остало је за преговоре. Да чујем вас?

- Ја ћу то да потпишем... Међу нама, можда би требало да Американцима дамо концесију над покрајином на неких педесетак година. Да Косово буде као што је био Хонг-Конг.

- Улазак СПО у Владу имао би смисла кад би СПО, у тој Влади, добио статус моста за претварање свих наших садашњих неспоразума са Америком и Европском унијом у споразуме и обострану сарадњу.

- Управо тако – примаче ми се он. – Србија данас нема бољег таквог моста од вас и ваше партије. Зато и тражим да будете тај мост... или појас за спасавање, да се тако изразим.

- Не може спољна политика друмом, а унутрашња шумом. Не можемо у Европу са преким судовима за медије, са идеолошком тиранијом над универзитетима, са партијском телевизијом, са оваквом полицијом и војском, са криминалцима и убицама у Служби државне безбедности. Не може, никако, нога личка у ципелу бечку...

- Ако идемо у Европу, а идемо, онда морамо и да постанемо Европа изнутра. Ето, видите, ја се толико слажем са вама да вас и цитирам...

***
По мећави, негде око поноћи, 19. фебруара 1999. ,,фалкон“ Владе слетео је на Сурчин. Чета новинара и камермана, домаћих и страних, чекала је изјаву првог човека државне дипломатије. Рекао сам да у Рамбује нисмо позвани као циркуска трупа и да оно што нам се тамо нуди можемо и морамо да прихватимо. А шта нам се то нуди нисам открио новинарима, јер је руски преговарач Борис Мајорски захтевао да ту ,,тајну и судбински по Србију важну поруку“ пренесем лично Милошевићу.

Новинарима сам рекао да Косово остаје у Србији и да ће УЧК бити разоружана. Нисам прећутао ни захтев да ,,стране трупе“ (избегао сам реч НАТО) дођу у покрајину и успоставе мир. Позвао сам Србију на храброст, поновивши три пута да је ,,храбрости данас име мудрост“.

Моја изјава вртела се на страним екранима, а на домаћим телевизијама, осим ,,Студија Б“, емитован је – снег. Српске новине објавиле су – белину. Био сам под бојкотом, само четири седмице по ступању на функцију.

Одмах изјутра, телефонирам Милошевићу. Доносим, кажем му, хитну поруку из Париза, а он ће на то – да се чујемо за који дан.

- Данас, и то одмах – одговарам. – Крећем из ових стопа.

Намамљен сам у коло из кога не могу, преслишавам се. Могу, ипак, оно што хоћу. Ја по своме, а он по његовоме.

- Чему толика журба? – одмах ће он.

- Борис Мајорски вас моли да наложите нашим преговарачима да данас, најкасније сутра, потпишу нову верзију политичког споразума, коју су Руси једва усагласили са Хилом и Петричем. По том документу...

- Знам, НАТО окупира Косово! – прекиде ме он.

- По том документу, Косово добија суштинску аутономију у границама Југославије и Србије. Никаквог албанског референдума о независности неће бити. На Косову ћемо трајно задржати око две хиљаде наших војника-граничара и три хиљаде наших полицајаца. У изгледу су и два паралелна правна система, за Албанце и за Србе. А што се трупа НАТО пакта тиче, оне ће, заједно са нашим снагама, разоружати УЧК и одузети оружје од свих цивила на Косову.

- И то је та руска порука? – осмехну се он цинично.

- Мајорски поручује да Мадлен Олбрајт, за два-три дана, долази у Париз и да ми морамо да потпишемо пре него што она стигне и спречимо промену сада важећег текста.

- НАТО, ни по коју цену, не може у Србију! – рече отресито. – Неће страна чизма на територију Југославије.

- Ако не могу у чизмама, онда да их замолимо да обују патике! – наругах му се намерно.

- Кад боље размислим, добро је што сте дошли – пречу он шта сам му рекао. – Немате ви, ипак, довољно дипломатског искуства и не познајете добро Русе и њихове трикове. Ми морамо бити упорни у свим својим захтевима и добићемо све.

- Неопростиво грешите! – повисих тон. – И ви и сви ми жалићемо за овом пропуштеном приликом.

Тада се, сећам се, сетих једне анегдоте. Разговарају два глува човека. Први пита: Јеси ли то пошао у шетњу? Други каже: Пошао сам мало у шетњу. А први ће на то: А ја помислио да си пошао у шетњу...
        
***
Пресудног 15. марта 1999, Хашим Тачи је, у Паризу, потписао пресуду из Рамбујеа. Обе стране добиле су оно што су и желеле. Ругова и Тачи – бомбе на Србију! Милошевић – бомбе на Србију! Ванредни и последњи долазак Ричарда Холбрука у Београд, на по још неку лозовачу са лимуном, није могао да поквари јединствени циљ ратних противника на Косову.

- Знам, Вуче, да ће ме Срби проклињати, али сви моји напори били су узалудни – поручио ми је Холбрук у кратком телефонском разговору. – Нудио сам му и писмене гаранције да ће Косово, трајно, остати у Србији, али он ме, чини ми се, није ни слушао. Као да се радује бомбама и својој улози команданта у рату са Алијансом...

Мислим, ипак, да се и Ричард Холбрук радовао прилици да НАТО скрши Милошевићеву охолост и радовање. Опседнути једним човеком, политички и војни стратези Алијансе интимно су веровали да ће, својим бомбама по Србији и народу, они убијати Милошевића и њему, лично, наносити бол и зло. Понашали су се као онај медвед из приче који је, стеном, гађао муву на човековом челу.

По српским мостовима, болницама, фабрикама и рафинеријама ,,тражили“ су свој званични ратни циљ, као да се Милошевић тамо скривао и као да нису знали где је. Само једне ноћи, бацили су бомбу на његову кућу, и то кад су били сигурни да није био у њој.

Тих страшних недеља и месеци, нисам желео ничију смрт, па ни главног кривца за све смрти и рушевине, него сам жалио за животима и деловима тела оних који нимало нису били криви ни Алијанси ни Богу.

То није био рат. Ми непријатеља нисмо могли ни да видимо. Једна страна је убијала, а друга била убијана и рушена!

(Инсерти из књиге „МЕТА“)