* Историју сте учили у образовном систему Титове Југославије, како се код вас мењао доживљај краља Александра?

- Чињенице су пресудиле. Ко је Александар? Победник у два Балканска рата. Врховни командант српске војске у Великом рату. Творац Југославије. Творац Мале Антанте и савеза међу балканским државама. Прва жртва фашизма у Европи. Чињенице кажу да је он био наш Александар Македонски. Ханибал. Бизмар и Галибарди.
Због тога је и писање о њему изазов, одговорност, али и огромни ризик. Сто година после Великог рата он је на оптуженичкој клупи Срба који су крајем двадесетог века срушили државу коју је он створио. Оптужница га терети за националну издају и она каже да је пропустио историјску прилику да створи Велику Србију, коју су му гарантовали ратни савезници, и одлучио се за "пројекат трагичног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца". У ову оптужницу, засновану искључиво на неистинама, бојим се да верује већина данашњих Срба. И зато је веома ризично говорити и писати истину о великом Александру. Од великог Александра, веће је само наше огрешење о њега.

* Рекли сте да је био победник у ратовима, али сто година касније ако ни краљевина, ни Југославија коју је градио не постоје, да ли је после свега он и даље победник?

- Када је убијен у Марсељу 1934. године, лансирана је једна неистина, да су му последње речи биле "чувајте ми Југославију". Три куршума су му разнела груди и он није могао ништа рећи. Ипак, та тадашња званична неистина и није била неистина. Он је нешто слично  рекао и то 1921. у Паризу, уочи компликоване операције за коју су лекари веровали да може бити фатална. Тада је написао тестамент и рекао кнезу Павлу: "Све и да нисмо морали да створимо Југославију, сада смо дужни да је чувамо и сачувамо. Јер, ако би се распала, очи бисмо једни другима вадили".
Ми живимо то његово пророчанство.
Колико је тај пројекат био историјски супериоран показује и чињеница да у Другом светском рату обе антифашистичке гериле за ратни циљ проглашавају обнову Југославије. Ако смо данас срећни на развалинама те убијене државе, ако много боље живимо, ако се више разумемо, ако смо погасили мржње које су владале у тој држави, онда је пројекат Југославије 1918. био погрешан.

* Кнезу Павлу је рекао "све и да нисмо морали...". Да ли је Југославија за њега била морање или жеља?

- И једно и друго. Он је веровао у Југославију. Не може се идеја Југославије 1918. посматрати кроз наочари данашњега времена.
Када је 1918. Српска војска ушла у Сплит цео град излио се на улице. Добродошлицу је пожелео Јосип Смодлака. Рекао је: "Браћо најрођенија, благословене нека су мајке које су вас родиле". На Марковом тргу у Загребу о Србији као пијемонту и спасу говоре водећи хрватски интелектуалци, међу њима Иван Мештровић. Тин Ујевић рецитује своје стихове написане екавицом: "Данас растеш само из крви најбољих, што су мачу дали своја тела справна, блештећи у духу и у чистој вољи, божанствена света земљо православна".
Додуше, Југославија је била и морање. И ту долазимо до оптужнице против Александра која се исписује, нарочито последњих двадесетак година  међу Србима...

* Та дилема се везује за Лондонски уговор 1915. и за Скупштину у Нишу када су посланици гласали против понуде да се за део Македоније добије проширење на Запад?

- О тајном Лондонском споразуму мора се рећи пуна истина. Договорен је нарочито пазећи да за то не сазна српска влада. Водеће силе Антанте: Француска, царска Русија и Енглеска гарантовале су и потписале Италији да ће за приступање Антанти добити трећину Словеније са Љубљаном, јадранску обалу готово до Сплита, сва јадранска острва, Боку целу и албанску обалу.
Истовремено је понуђено Бугарској пола Македоније, ако јој буде то дала Краљевина Србија, да и она приђе Антанти. А Румунији је обећан цео Банат укључујући Панчево.
Александар и Пашић узалудно покушавају да сазнају од Француза и Енглеза садржину тог споразума. Александар у Петербург шаље академике Александра Белића и Љубу Стојановића како би им Сазонов, министар спољних послова Русије, показао шта пише у тајном уговору. Они су дошли 28. априла, а Сазонов их је примио тек 6. маја.
Улазећи код њега, академик Белић је рекао: "Ви очито нисте желели да дођемо, али ми смо дошли".
Сазонов је одбио да покаже Лондонски споразум. Рекао је и да ће, кад сазнају за неке од одредаба Срби бити много разочарани, али да морају да знају да им Русија неће бити раме за плакање, јер Русија има и прече савезнике, а тај савезник је Италија. Рекао је и ово: "Раме за плакање тражите у Паризу, јер они зазиру од снажне и велике Италије". Ово је истина, која је овде сакривена.

* Али, постојала је понуда и Србији која је одбијена?

- Тек половином августа стигла је од ратних савезника нека врсте депеше, не чак ни предлога споразума, малтене нон-пејпер, који је заправо био ултиматум. Захтевало се да Србија, без оклевања, источну Македонију преда Бугарској, а онда се магловито нудио ражањ без зеца после рата. Србија би за ту жртву била обештећена после рата, ако победе савезници, тако што ће добити проширења у Војводини, без Баната и Панчева, као и у деловима Славоније, у Босни, Херцеговини и јужној Далмацији, уз напомену да би и те територије можда биле дељене са Хрватима.
Александар на тој Скупштини каже да је то гори ултиматум од оног 1914. године. Од Србије се захтевало да после Цера и Колубаре, победа којима је задивила и савезнике и нерпијатеље, потпише капитулацију пред Бугарском. Да поништи оба балканска рата.
Пред војском објавити да су нам савезници објавили ултиматум било је јако ризично. И тада се усваја Нишка декларација као одговор савезницима. Другим речима, не предаје се ништа, нити се пристаје да Италија узме територије које нису њене. То је био једини разуман одговор. И ово је истина о Лондонском уговору. Чак ни 1919. године на мировној конференцији у Паризу, Александар није могао да добије на увид текст Лондонског уговора из 1915. Председник француске владе Жорж Клемансо му је рекао: "Срамота нас је да вам то покажемо".

* Ти преговори су се догађали пре повлачења преко Албаније и пробијања Солунског фронта. Да је то прихваћено, можда би другачији био ток рата?

- Да је Алексндар прихватио да одмах преда пола Македоније, сасвим је извесно да би наша војска до те мере била осрамоћена и понижена, да би бацила оружје и капитулирала пред Асутроугарском. Пре тога би вероватно Александар био убијен. И Србија 1918. не би дочекала као ратни победник, па не би било ничега ни од оног ражња без зеца који јој је обећаван усред рата.

* А колико је те 1915. године Александар уопште био вешт у политици, имајући у виду да је имао војно образовање и то стриктно руско образовање?

- Проучавајући документа која сам успео пронаћи, а нарочито страна документа, био сам изненађен његовом изузетном дипломатском и државничком вештином. Током мировне конференције у Паризу, њега прима амерички председник Вилсон. Он је у једном тренутку питао Александра: "Не разумем, зашто у Версају нема делегације Краљевине Црне Горе која је била ратни савезник. То је једина држава победница која није заступљена у Версају". Александар је мирно одговорио: "Господине председниче, знам још једну такву државу победницу која није заступљена у Версају".
"Која је то држава", упитао је Вилсон.
"Краљевина Србија", одговорио је Александар и додао: "Због уједињења нашег троједног народа у заједничку државу, ми смо том идеалу и циљу жртвовали две наше краљевине. И Србију и Црну Гору."
Вилсон је одговорио да је то жртва достојна сваког поштовања.
Овде се прећуткује и да је, у опредељењу за Југославију, Александар наступао самовољно и дикаторски. Тачно је да је Подгоричка скупштина била хајдучка, да је сазвана противно важећем Уставу Краљевине Црне Горе и да је таква била и скупштина у Војводини. Али, макар и хајдучке, то су биле некакве скупштине. Једино се Скупштина Краљевине Србије ни о чему није питала нити је сазвана да потврди ту Александрову одлуку.

* Колико је на стварање Југославије утицао краљ Александар, а колико светске силе тог времена?

- Спремајући се за конференцију у Паризу, Вилсон је објавио план у 10 тачака. Једном од тих тачака игнорисао је Лондонски тајни споразум, јер нико није имао право да икоме поклања туђе.
Међутим, Вилсон се изричито залагао за право малих народа на самоопредељење. Претила је опасност да Србија и Црна Гора остану у својим предратним границама, с тим што би Србија добила извесна проширења у Војводини, а Црна Гора  у северној Албанији. И то је по нас било поражавајуће.
Зато је Александар пожурио да на конференцију одемо са проглашеном државом. При томе је резбеснео Италију, а и Французе, па је председник француске владе Александру поручио да је "самовољан, бахат, непослушан и да угрожава виталне интересе савезника".
Ми смо у Париз отишли као илеглана држава. Нико Краљевство СХС није хтео да призна. Нико.
Прва нас је признала Краљевина Норвешка, под утицајем Вилсона, а сутрадан САД. Конференција је почела у јануару, а тек крајем фебруара долази до ова два признања.
Нико други још дуго није хтео да призна Александрову државу, а овде се просипају приче да су велике силе антисрпски расположене буквално уцениле Александра да мора да се уједињује са Хрватима и Словенцима. Све је наопачке постављено и све је лаж.
На тој конференцији, првог дана смо попили нокаут. Италијански премијер Орландо показао је према нашој делегацији - шеф је био Никола Пашић, од Срба је још био Миленко Веснић, амбасадор у Паризу, и Анте Трумбић као министар спољних послова и Иван Жолгер као члан делегације.
Орландо је рекао: "Захтевам да из ове сале удаљимо представнике непријатељских држава". Каже, ова делегација је криминална, забрањено је присуство поражених у Версају; Жолгер је крај рата дочекао као министар у бечкој влади, а господин Трумбић као високи чиновник Аустроугарске монархије.
Ми нисмо имали аргументе да одговоримо. То је било Александрово коцкање, у главу државе, а и у своју главу. Хтео је да покаже да Хрвати и Словенци нису наши ратни непријатељи, него припадници нашег народа, једног те истог југословенског народа.
Вилсон је спасао ствар. Дигао се и одговорио Орланду: и ви Италијани сте вековима били подељени на државице које су међусобно ратовале, неке на страни Наполеона, неке на страни Аустрије, док није дошао Гарибалди па вас ујединио. Александар је Гарибалди Југословена! Да није Вилсон интервенисао, не знамо како би се завршило.

* Дакле, Вилсон је био на неки начин покровитељ југословенске државе?

- Ту заслуга добрим делом припада и Вилсоновој супрузи која је била пријатељица са Бланш Улман, милијардерком, удатој за Миленка Веснића. Овде су је у Београду звали  "Луда Американка". Она је код Едит Вилсон упорно, на дискретан начин радила, а радили су и између осталих и Љубомир Стојановић, наш амбасадор у Америци и нарочито Пупин.
Александра је прогонила једна Вилсонова реченица, када је одлучио да призна ту државу: "Срећна ти Југославија, Александре, али мораш да створиш и Југословене. Као што смо у Америци, иако смо са свих крајева света, сви ми Американци".
Он је тражио формулу за децентрализацију, практично федерализацију.
Хрвати су упорно инсистирали на хрватској федералној чланици. Александар је то одбијао и образлагао да ће од земље правити балканску Америку. Али, да је неће федерализовати по националним и племенским границама. Говорио је, уградио бих мину у државу и она би се распала једног дана по тим шавовима. Нашао је кључ - то су биле бановине. Девет бановина и десети град Београд, опет по истом узору, који није припадао нигде, као што је Вашингтон ДЦ.
У пројекту је било да бановине до те мере постану државице да само државна безбедност, војска и спољни послови буду у надлежности врха.

* Да ли је тачно да је Пупин убедио Вилсона да је Банат српски по месту свог рођења?

- То је био један од додатних аргумената. Међутим, том решењу банатског питања - ми смо захтевали и Темишвар и Арад - допринеће и женидба Александрова са кћерком румунског краља. Венчање је обављено тек 1922, али на њему се ради још од 1919. Наиме, дуже од две године Румуни су на разне начине просили Александра. Слали су фотографије и Јелисавете и Марије, тражили да Александар њима пошаље своју фотографију, а он је већ био огрубео као војник и готово да му није било стало до жена, ни до женидбе...

* А већ је имао ванбрачну кћерку?

- Ту даму Шарлот Котијар је упознао пре Великог рата. Она је студирала медицину на Сорбони. Дошла је 1919. године у некој Међународној мисији у Београд и тајно су се састајали. Из те везе је изгледа рођена та кћерка. Добила је име Јелена, уз обећање, према неким изворима, да ће на крштењу добити име Зорка. Александар је јако био везан са своју мајку, па и за њено име. Истовремено је био опчињен именом Јелена. Јер, Јелена је и Карађорђева жена. Јелена је и његова сестра која је преживела голготу у Русији за време Бољшевичке револуције, као и његова тетка, будућа италијанска краљица.

* Постоји анегдота да је Александар делегацији са Цетиња која се бунила како Црногорци нису довољно представљени у Београду рекао: како нисте, па имате краља? Да ли је он више био Карађорђевић или Петровић?

- Често је говорио: "Црногорац сам колико и Шумадинац". И тиме заправо против себе окретао и многе око себе у Београду. Када је са неким ултиматумом отишао код Александра тражећи поново мандат за састав Владе, Николу Пашића је Александар дочекао доста грубо. Пребацио му је криминал и сина, да није смео да га извуче из Великог рата и пребацио му је да он заправо жели да буде краљ уместо краља. Пашић је био изненађен. Никада односи међу њима нису били до краја искрени. Александар је ценио Пашића али је на одређени начин и зазирао од њега. Знао је за његову политичку превртљивост, за подземне везе стално, што са Црном руком, што са принцом Ђорђем...
Кад је после таквог пријема дошао кући, Пашић је сео у фотељу, уздахнуо и рекао: "Онај Црногорац..." И то су му биле последње речи у животу. Преминуо је изјутра.
Александар је био везан за Црну Гору. Он је одрастао као сироче. Рођен је на Цетињу, мајку није запамтио, а краљ Петар је био пустолов. Подизали су га деда и бака, краљ Никола и краљица Милена, и тетка Јелена, будућа краљица Италије.
Чак се и у његовом говору годинама осећао цетињски нагласак. И тиштила га је Црна Гора. Са одлучним фанатизмом да обе краљевине жртвује великом идеалу Југославије, он је забранио 1918. повратак свом деди краљу Николи повратак у Црну Гору.
А на том повратку нарочито је инсистирала Италија, која је и стајала иза Божићног устанка у Црној Гори. Но, била су то превратничка времена.

* Краља Александра прати тај однос са братом и однос према деди. Зашто је имао такве односе са најближим члановима породице? Да ли је био велики грех, и то што није дозволио повратак краља Николе на Цетиње?

- Ни њему самом то није било јасно. Пред полазак у Марсељ опет је свратио на Цетиње и кнезу Павлу, принцези Олги и краљици Марији показао кућу у којој се родио и онда је рекао: "Ви не знате колико су мене волели деда и бака, тетке и сви". Краљица Марија је испричала да 1925, када је први пут дошао на Цетиње, целе ноћи није очи склопио него је само шетао и пушио и онда јој се поверио. Рекао је: "Мињон, сутра идем на Ловћен код Његоша, а целу ноћ размишљам о деди и о баки. И ако сам 1918. видео разлоге за оно што сам учинио, сада одавде са Цетиња ја те разлоге не могу да видим и ја сам грешан према њима". Није он био човек који је бежао да призна своје грешке или лоше процене.
То су била олујна времена.

* А Ђорђе?

- Једини Карађоређевић који није сметао комунистима је био принц Ђорђе. Он је био Александрова мора, манипулисан од Мустафе Голубића, комуниста, Црне руке, цркве, од свих који су стварање Југославије сматрали катастрофом.
А несхватљиво је Александрово понашање према Ђорђу. На дан проглашења Видовданског устава 1921. године, њему је Ђорђе послао писмо у којем је била реченица: "Ти ми неки суверен, Шпиро, у дупе те кукавичко и издајничко је*ем". После тога му је повећао апанажу.
Овде се цицварићевска штампа наслађивала изјавама принца Ђорђа да је Александру приликом операције у Паризу 1921. године одсечен уд, да је неплодан, да му је сина Петра направио један ордонанс краљице Марије, да је Александар велика лопужа, да има тајне рачуне у Швајцарској где склања паре...
Све оно, дакле, што ће комунисти деценијама експлоатисати против Александра. А када му се родио други син Томислав, Ђорђе му је послао писмо у којем је писало: "Шпиро, оба ћу ти сина на ражњу испећи".
Звао га је Шпиро, а то је научио од Мустафе Голубића. Тек после ове претње он је прихватио да се Ђорђе склони у санаторијум са огромним вртом, гардистима, са послугом... Склоњен је у изолацију са свим принчевским привилегијама, да не прича те којештарије.
А Александра представљају као братоубицу. Добри и племенити принц Ђорђе, велики Србин, Аписов пријатељ...

* Имајући у виду његов политички карактер и склоност ка диктаторском вођењу државе, какво би било место Југославије у Другом светском рату да је дочекао 1941?

- Он је створио Малу Антанту која је била повезана са Француском. После је то проширио Балканским савезом који је потписао са Грчком и Турском Кемала Ататурка, намеран да ипак ту увуче и Бугарску.  Не верујем - износим своје слободно мишљење - да би се Хитлер, коме се страшно журило да иде на Русију 1941, усудио да удари истовремено на Југославију и тај Балкански савез.
Мусолини је њему све време радио о глави, био је организатор и наручилац и финансијер Алексаднровог смакнућа. Није Мусолини њега убијао због Југославије, него због Далмације. Чак је покушавао да се некако споразуме са Александром. Предлагао је да се подели Далмација и да се "проклети Хрвати одбаце од Јадрана". Александар је то одбијао.
Био је изморен захтевима Стјепана Радића о дуалној конфедерацији. У њему је, како изгледа, планула и шумадијска и црногорска крв, не толико због Радићевог захтева, колико због издаје западних Срба, односно њиховог вође Светозара Прибићевића, који је у свему подржавао Радића, и  који је говорио да су Дрина, Сава и Дунав граница између цивилизираног света и србијанских варвара. Александру је прекипело кад је тај Прибићевић - ова реченица ће се приписивати Хрватима - на Марковом тргу у Загребу, на неком митингу, рекао: "Александре, јави нам колико кошта ваша крв просута на Кајмакчлану и Солунском фронту, па да вам је платимо и да ућутите". То су чињенице.

* То је речено у Скупштини када је дошло до атентата на Стјепана Радића...

- Ово је изговорено пре атентата. А после атентата, док је Радић био још у болници, ситуација је била несношљива. Радић је запретио да ће сазвати хрватски Сабор који је био распуштен и прогласити независну хрватску државу. Александар је позвао Прибићевића, рекао му да иде код Стјепана у болницу, пошто Радић краља није хтео да прими, и да му каже да му Александар честита независну државу.
Прибићевић је био шокиран. Рекао је: "У којим границама?"
Александар је већ имао припремљену мапу. Правили су је картографи за случај да дође до распада државе. Рекао је: "По овој мапи". Од Бјеловара, готово правом линијом, преко Бихаћа, до изнад Шибеника. Тако да је Хрватска била сведена на узани простор према Словенији, а предвиђен је био и коридор уз мађарску границу према Словенији. Рекао је: "Имате моју реч, војску ћу повући из свих хрватских крајева. Задржаћу је извесно време на граници према Италијанима, док ви и Радић не формирате хрватску војску, нећу да вас оставим на цедилу."
Сазвао је после тога и саветовање у двору лидера политичких странака и представника националне елите и изнео пројекат о ампутацији Хрватске.
Наравно, Радић и Прибићевић су се уплашили и ништа од тога није било.
Радић је контроверзна личност. Био је и песник. Има сјајне стихове о братству са Србима. Има сјајне стихове о Србима као највећој несрећи. Веровао је и у једно и у друго.
Александар га је прихватио. И у једном разговору са Иваном Мештровићем питао је: "Иво, да ли ја могу веровати Стјепану Радићу после свега?" А Мештровићев одговор је сјајан: "Ја вам то не знам, а верујте ми да не зна ни Радић". Рекао је: "У Сплиту се прича да на разговор са Радићем обавезно водите најмање два стенографа и тројицу сведока".

* Зашто није успео да се договори са Хрватима, нешто што је успело крајем те деценије кнезу Павлу?

- Он је веома поштовао војводу Мишића. Око Југославије се са њиме није слагао, али јесте рекао да постоје само три човека којима он верује: кнез Павле, војвода Мишић и Иван Мештровић.  Док је био жив, Мишић му је неколико пута тражио да се размеђимо са Хрватима. Говорио је: "Нема с њима среће, све да им дамо и Београд". Александар га је питао: "Војводо, куда да се размеђимо кад свуда живимо заједно?” Мишић је на то одговарао: "Ја то не знам". Па га је питао: "Војводо, којих је Хрвата више, оних који су за Југославију или оних који су против Југославије".
Мишић је одговарао: "Ја ни то не знам, само знам да са њима не можемо".
Ти хрватски захтеви су били толико неразумни да су све време тражили да цео Срем и Земун уђу у састав њихове федералне чланице. Са тим предлогом је дошао и Мачек почетком јануара 1929. године у двор. Рекао је да никакве расправе и договора око Земуна не може бити, јер је Земун историјски хрватски град.
Александар му је рекао: "Господине Мачек, обојица смо 1914. били на Церу. Ја добровољно, а ви, верујем, принудно. Заборављате, изгледа, да сам ја исти онај командант са Цера и са Солунскога фронта, па због тога ми у Београду уручујете ултиматум да са Калемегдана посматрам хрватску заставу."
Сутрадан је дошло до новог сусрета. Мачек се повукао: "Уплашили сте ме, препознао сам да је у вама планула шумадијска и црногорска крв, то је веома опасно". И онда је изнео неке друге предлоге. Неколико дана касније Александар ће укинути устав, распустити скупштину и политичке странке, све националне и племенске организације, определити се за интегрално југословенство, а са Мачеком се разишао речима: "Много сте искрени и ја то поштујем. И много сте дрски, а ја то поштујем још више. У овом тренутку не можемо се споразумети, али ја верујем да ћемо се једног дана нас двојица споразумети".
Све се ово мање више одвијало иза затворених врата без дизања тензија и страсти. Страсти су дизали други, црква, католички клер, црнорукци... Александар је, рецимо, убиство Фердинандово сматрао теротристичким актом и никада се у Краљевини Југославији тај атентат није прослављао, нити су прослављани атентатори.
Сматрао је терористичким чином и убиство последњих Обреновића. И "Црну руку" и Аписовце је сматрао канцером Србије. Шта хоће Анте Павелић и усташе није до краја схватао, јер је Павелић тек 1930. дошао под скуте Мусолинију, тамо је добио паре да формира терористичке логоре, био је минорна снага у почетку и у тренутку самог марсељског атентата. За атентатора су изабрали Бугарина Черноземског. Сви остали који су били укључени у ту операцију биле су Павелићеве усташе.

* Да ли је предосећао да ће бити убијен?

- Јесте. И уопште према свом животу је био јако неодговоран. Неколико пута се тровао никотином. Пушио је по 120 и више цигарета дневно. Одбио је да на палуби разарача Дубровник, на прилазу Марсељу, обуче "челичну кошуљу" како се панцир тада звао. Иако се његов ордонанс Зечевић заклео краљици Марији да ће га присилити да обуче ту "челичну кошуљу". Рекао је: "Зеко, како те није срамота. Зар ја да се плашим шачице разбојника".
Кад се "Дубровник" примакао марсељској луци, маршал двора генерал Александар Димитријевић, који је раније отпутовао у Париз и у Марсељ, рапортирао му је "Ваше величанство, све је безбедно".
Изненада на палубу успева да се пробије Светислав Лазаревић, тада генерални конзул у Марсељу, и рапортира: "Ваше величнаство, Владета Милићевић тражи да се не искрцате, продужите према Тулону, усташки терористи су у Марсељу."
Александар је одговорио: "Сада је касно за све, морам поштовати протокол."
Проучавајући све те документе, нарочито из предратне штампе, био сам често и огорчен на Александра.
Владета Милићевић је био чудо од оперативца. Он је Александру једном приликом рапортирао да има тачно списак усташких терориста у логору Јанка Пуста и још једном логору поред њега. Да је нашао једну жену која све цинкари и ради за нашу службу, па и да Павелић повремено тамо долази. И онда је направио неопростиву грешку јер није познавао Александра. Рекао је: "Тражим дозволу да илегално са нашим агентима упаднемо и да их све ликвидирамо". Александар га је одбио, није хтео да држава буде терориста да би ликвидирала терористе.
Касније, кад је на њега покушан атентат у Загребу 1933, рекао му је: "Милићевићу, да си урадио оно што си од мене тражио да ти дозволим, не бих те кажњавао".
Он је, иначе, био огорчен на Стеријине родољупце по Србији, али и на Београд. Био је огорчен због чињенице, да још 1920. године када су се одржавали локални избори и избори за уставотворну скупштину, у Београду и Црној Гори највише гласова освајају комунисти. Он то није могао да преболи.
Између осталог, бежећи од тог славског, оговарачког, аписовског Београда, одлази далеко на Дедиње да тамо прави двор. И говорио је: "Не осећам се добро овде. Много ми је пријатније у Загребу, а поготово на Бледу".
О њему би се могли писати томови. Он је изузетна и непоновљива личност. Историја суди по великим заносима и резултатима. Хајде да видимо ко је у српској историји све ово био или да је ишта слично урадио. Нема га. Лично мислим да је Александар највећа личност у историји Срба.

* Уопште или у модерној историји?

- Ма то су знали и шумадијски сељаци. Они њему 1918. године не персирају. Умеју да кажу: Височанство - тада је још Краљ Петар био жив - ти си височанство надмашио Душана!