Председник Српског покрета обнове из Београда, Вук Драшковић, за "Авангарду" говори о распаду Југославије, улози државних служби у томе, паравојним јединицама које су формиране у оквиру тих служби, злочинима које је починио режим Слободана Милошевића а од кога је Веће министара државне заједнице Србије и Црне Горе, у коме је Драшковић био министар спољних послова, још 2005. године тражило одговорност за злочине почињене у БиХ, односно Сребреници, затим о процесима помирења у региону, покушају државног удара у Црној Гори, политици ЕУ, Русије и Америке на Балкану, “стратешком партнерству” Срба и Бошњака, те о томе зашто неће бити нових граница, него ће се укидати и постојеће.

* Господине Драшковићу, након више од 20 година од сукоба у бившој Југославији, у региону поново расте радикализација, поново се појављује реторика која по много чему подсећа на ону из ’90-тих година, у неким медијима чак говоре о новим сукобима, па и о новим променама граница. Сведок сте распада Југославије, распада Савезне Републике Југославије, државне заједнице Србије и Црне Горе, а онда и Србије. Како ће се по Вама развијати ствари у региону и хоће ли бити нових промена граница?

- Пре свега, мало се чудим да сте изабрали мене за саговорника на све те болне теме, с обзиром да је ово време мудрости, време велике толеранције, памети политичара, људи који уређују медије. Окренете телевизије – уживате, усисавате неку доброту и племенитост. Новине отворите – нигде ни капи мржње ни лажи, и онда, бојим се да ћу од те опште хармоније, доброте, ја мало да одскачем и да ћу говорити неке ствари које не постоје, сем у мојој уобразиљи, у машти.

Недавно сам написао да знам шта ће бити у будућности, али не знам шта ће бити у прошлости. Споменули сте да сам један од учесника, и то не баш безначајнијих догађаја, тог злог времена кад је изненада дошло до ратова и убиства Југославије. Али, кад сад читам мемоаре, сећања, историјске и политичке анализе из тога времена, хватам себе у мисли: где се та прошлост, коју они сада конструишу, догађала. Они сада фалсификују прошлост, мењају прошлост. И то мењање чини ми се да је на свим странама. Шта хоће тиме да постигну? Вероватно да свако са своје стране оправда, накинђури, улепша, своју кривицу за велико зло и своју улогу у том великом злу. То велико зло је пре свега смрт Југославије, њено убијање и черечење. Југославија је хтела да живи, био је то природни организам, и зато су је убили.

У "Недељнику" сам објавио текст који има карактер виртуелности. Пошто сад сви пишу своју виртуелну историју, и ја сам у томе тексту написао своју виртуелну историју. Тај мој текст, Како сам одбранио Југославију, овде је пропраћен апсолутном ћутњом. Њихове виртуелне историје које стварају, итекако, добијају огромни публицитет, али кад напишеш шта би заиста било да њих није било, е онда одмах ставе застор преко тог огледала. У тексту сам пошао од претпоставке да сам победио на председничким изборима деведесете године у Србији и детаљно описао све шта би било. Више сам него уверен да би Југославија и данас била жива, да би била конфедерација тих авнојевских република, да би одавно била у Европској унији и у НАТО алијанси… Да скратим, све те приче да се Југославија морала распасти су највећа лаж и заклон за оне који су скривили највећи злочин њеног растурања.

* Ви никада нисте имали дилема око тога ко је крив за то?

- Ја ћу о томе проговорити отворено и у једној својој књизи, роману који ће бити саткан од прича, од којих су све посвећене тој мртвој држави, и нама у њој, и мом детињству, и мојим осећањима, и рећи ћу Вам: највећи кривци су били у Београду.

* Ко?

- Режим у Београду, режим Слободана Милошевића, комунистички генерали ЈНА, једна идеологија која није прихватила, није хтела да прихвати стварност падања Берлинског зида и стварања нове Европе, и није хтела да прихвати слом комунизма у Москви. Ти први вишестраначки избори, какви су да су, ’90. године дају следећи резултат – свуда, сем у Србији и Црној Гори, губе комунистичке партије, или партије које су промениле име, а остале су комунистичке.

За режим у Београду, за комунистичке генерале, свуда се у тим републикама догодила контрареволуција и они су веровали да је то стање привремено, и то су и говорили. У лето деведесете, ствара се генералска комунистичка партија супруге Слободана Милошевића. Они су говорили да се совјетски другови опорављају, да тај издајник Горбачов живи последње дане, да следи пуч у Москви, и да ће поново ваљак Црвене армије кренути преко Европе, да ће се поново подизати Берлински зид, и да ће опет руска војска доћи овде и помоћи оданим, верним, доследним браниоцима комунизма да поразе контрареволуцију у Словенији и Хрватској, пре свега. У том тренутку Босна им је шаренкаста…

Службе државне безбедности, комунистичке службе државне безбедности у Београду, ’90. године доносе одлуку да формирају своје специјалне трупе, оне најпримитивније, најгрозније, оне које ће у убијању Југославије обављати ту најстрашнију, најсрамнију улогу злочинаца.

* Кад говорите трупе, мислите на јединице које касније добијају назив паравојне?

- Тако је, мислим на све, Црвене беретке, Арканову гарду, Шкорпионе… И онда најпре Хрвати, а после тога и Муслимани, односно Бошњаци, гутају мамац београдских служби безбедности, да су то четници. А, заправо, то су "четници" које формирају комунистичке службе државне безбедности од својих људи. Стратегија је била у следећем: ако успемо оно што смо наумили, онда слава нама, комунистичким генералима, Слободану Милошевићу, Социјалистичкој партији, а злочине почињене у славу те наше победе приписаћемо четницима. А ако пропадне наш пројекат, којим случајем, онда ћемо и за пораз и за злочине окривити "четнике".

* Када се појавио снимак на коме припадници Шкорпиона убијају младиће у Трнову, што је, мислим и последње што је на овим просторима изазвало било какве реакције јавности, осуду злочина и потакнуло нека питања, реаговали сте…

- Када је на телевизији приказан снимак где Шкорпиони стрељају ону несрећну децу, реаговао сам као што сам реаговао од ’91. године, од Вуковара, па до краја рата, жигошући немилосрдно, пре свега етничка чишћења која су чинили Срби и злочине који су чињени српском руком у име свих Срба, дакле и у моје име. Да није тих служби безбедности, а ја их називам Левијатаном Србије…

* Кад говорите у множини, а стално говорите, на које тачно службе мислите?

- Прва, званична Служба безбедности на врху је очишћена. То је тзв. БИА, и они људи који су, њих тројица или четворица, на врху, они не припадају том систему, они, тобоже, управљају тим системом, а управљају као пијанац што управља својим ходом. Унутра су људи који се макли нису. А осим тога, једна подземна служба безбедности је јача од званичне службе безбедности, па војне службе безбедности, њихови досијеи, њихова сведочанства о злочинима, о пљачкама, све је то под девет брава, и проглашава се државном тајном. И рука која је изнад свих тих служби безбедности је на – истоку.

* Где?

- Па, код братских одговарајућих служби у Москви. Ти родитељски односи се страшно поштују. Нашу ОЗНУ формира руски КГБ 1944. године, као и УДБ-у. Све наше службе безбедности, говорим југословенске, комунистичке, после рата рођене су у браку између два Јосипа, између Тита и Стаљина, у кожним чизмама, у кожним капутима, и чиниле су један од стубова учвршћивања револуционарне власти и обрачуна са противницима револуционарне власти.

* Веће министара државне заједнице Србије и Црне Горе, у коме сте били министар спољних послова, издало је 15. јуна 2005. саопштење у коме се осуђује злочин над “бошњачким заробљеницима и цивилима почињен у јулу 1995. у Сребреници”, упућује саучешће породицама, те наводи да “они који су убијали у Сребреници, и који су наредили и организовали тај масакр нису представљали ни Србију ни Црну Гору, него један недемократски режим терора и смрти, којему је огромна већина грађана Србије и Црне Горе пружила најснажнији отпор. Наша осуда злочина у Сребреници не завршава се осудом непосредних извршилаца. Захтевамо кривичну одговорност свих који су, не само у Сребреници, чинили ратне злочине, или су их организовали и наређивали…” И тада, а и из данашње перспективе, био је то храбар потез. Како је уопште дошло до издавања тог саопштења, јер никад се ни једна власт у Србији није оградила и признала геноцид у Сребреници, осим тог Већа министара. Да ли је то био тек политички став, или је саопштење било истинско уверење Вас и других чланова Већа министара о ономе што се догодило, и да ли бисте и данас то исто урадили?

- Државна заједница Србије и Црне Горе представљала је два скијаша на једној скији. Србији је било много стало до опстанка Црне Горе у државној заједници са Србијом, и невољно је Влада Србије, формално, прихватала оно што је Влада Црне Горе, преко својих представника у тзв. тој Савезној влади, заступала. Званична политика државне заједнице Србије и Црне Горе, биле су евроатлантске интеграције. Веће министара државне заједнице, истовремено захваљујући инсистирањима из Црне Горе, захтевало је неодложно проналажење и хапшење оптужених за ратне злочине, њихово испоручивање Хашком трибуналу, прогон свих који су чинили злочине, неку врсту денацификације, сличну оној каква је спроведена после рата у Немачкој. У име Србије са задовољством све то прихватам, то је била и моја политика од деведесете године, као председника Српског покрета обнове. Војислав Коштуница, председник републичке владе, премијер у то време, такође је у свом експозеу за евроатлантске интеграције и за све ово што поменух. Али онако формално, запиши на леду, па после принеси ватри. Није у томе било убеђења, него нека врста позоришне глуме пред Црном Гором, да не би Црна Гора отишла. Црна Гора је на крају отишла.

* Хоћете да кажете да је у том тренутку Црна Гора те ставове искрено заступала у Београду, а да је Коштуница то исто радио, али само декларативно?

- Тако је. Кад је Црна Гора изгласала независност, ја сам и даље био, те 2006. године, министар спољних послова Србије и Црне Горе. Два дана по референдуму, ја дајем изјаву где кажем: пред Србијом су тешки дани, улазимо у тунел, без црногорског фењера у њему, и кажем вам да ће ускоро пасти атлантске интеграције, одрећи ће се Србија чланства у НАТО алијанси, тобоже инсистирати само на европским интеграцијама, да би на крају и оне биле доведене под знак питања. Све се, ето, догодило.

* Дакле, то саопштење Већа министара није био само декларативни политички став?

- То је било званично и лично убеђење људи који су седели у Већу министара и званични државни став. Шта су нам могли? Да нас разреше и да ризикују распад државне заједнице? Не заборавите да су три пута у српском парламенту тражили моје разрешење док сам био министар државне заједнице Србије и Црне Горе, због НАТО-а, због мог споразума о слободном проласку НАТО трупа кроз Србију, због моје изјаве да је режим Слободана Милошевића починио злочине етничког чишћења над Албанцима на Косову, због мојих изјава, које сам као министар давао, да мора Србија да се потпуно одвеже од злочина који су чињени у њено име од деведесетих година и да се окрене новој политици, очишћеној од људи који су одговорни за те ратове и за ту ратну политику, и да Србија не сме да ратне злочине почињене у њено име умањује, прећуткује или оправдава злочинима других почињених над Србима. Наравно, српски парламент ме није ни бирао, па ме није могао ни разрешити, него је то морао да ради парламент државне заједнице, али стално је Црна Гора била уз мене и нису ми могли – ништа. Био сам слободан да водим ту политику која је одговарала, заиста, и мојим уверењима, а и ономе свему због чега је Српски покрет обнове у оном страшном времену, а ви о томе у Босни не знате ништа, разапињан на крст.

* Сигурно износите ове ставове и тврдње, а ја вас питам, јер и тада, и пре тога, а и данас, понављају се тврдње да Србија није учествовала у рату у БиХ, да су те јединице чинили неки добровољци…, на основу чега Ви тако суверено тврдите да је режим стајао иза њих, да су били припадници служби, да су били припадници војске?

- Па, “измишљам”. Опште је познато да ниједан мртвачки ковчег са ратишта у Босни и у Хрватској није дошао у Србију за тих ратних година. Опште је познато да нико из Србије није ишао ни у Босну, ни у Хрватску, да нико одавде отуда није дотерао ни фрижидер, ни ауто, ништа под милим Богом. Истина је следећа: голоруки српски народ, у Хрватској, у Босни, напали су исконски српски непријатељи – Муслимани, Хрвати, Американци, Немци, Ватикан…, читав свет напао је на голоруки српски народ и он је голорук бранио своја огњишта, и при томе су над Србима направљени страшни злочини, а Срби никакве злочине нису правили, сем евентуално неко у пијанству или самоодбрани, што се да занемарити. Е, па то је та историја. Зашто доказивати нешто, што је опште познато?

* Зато што и данас имамо тврдњу режима да то све што Ви причате није тачно, ето зашто.

- Гледао сам недавно један документарни амерички филм, снимљен ’45, када двојица репортера америчке војске, који су Немци, одмах по уласку Американаца и капитулацији Немачке, интервјуишу многе Немце разних занимања, од оних на улици до оних на универзитету, и запрепастио сам се јер нема ни једног јединог Немца који тада не говори исту ствар: ми смо жртве светске антинемачке завере, потпуно смо невини. Остала ми је реченица једне шанкерке, која уљудно доноси кафу тим репортерима, и изговара: “Морало је овако бити, јер много керова ухвати зеца.”

Преовлађујуће мишљење у Србији данас је, нажалост, да је много керова ухватило нашег зеца. Јер је била у питању глобална антисрпска завера. Е сад, у Немачкој је том народу, који у том тренутку тако мисли, показана истина, сударио се с Аушвицом, са ужасима, злочинима каквих није било у историји, и систематично, упорно, вршена је денацификација, сучељавање са злом и осуда зла, тако да данас нико у Европи није толико одлучан и резолутан у осуди нацизма као Немци.

Мене разапињу на крст кад им преносим искуства из Немачке, и кад им кажем да је у овој уједињеној Немачкој, преко пута Бундестага, парламента, одмах под прозорима, меморијал холокауста и сваки немачки посланик кад погледа кроз прозор судари се са страшним злочином који је почињен у његово име, у име немачког народа. Онда им кажем: замислите нас, колико смо ми далеко од тога да у парку код српске скупштине направимо меморијал Сребреници. Погледају кроз прозор, виде меморијал Сребреници као симболу великог злочина почињеног српском руком у име српског народа. Да испред хрватског сабора буде меморијал Јасеновцу, испред босанског меморијал јаме. Где би нам био крај?

Пише: Џенана Каруп Друшко

Извор: Avangarda.ba