Кад је Исус рођен, у јаслама, у слами, хор небеских анђела изнад витлејемске пећине запевао је о миру и љубави међу људима и народима.

Од тада па све до данас, у 2023 године тога најављеног мира није било ниједног дана, ниједног сата. Велика нада у рађање новог човека и новог, Христовог, човечанства показала се као неоствариви сан и болна илузија преточена у самообману слављења дана Исусовог рођења, када људи варају себе да верују у оно што не верују и да ће бити, да мора бити, оног чега бити неће.

Његошев игуман Стефан каже: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића! Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску гору, славио га у свето Кијево...“ То каже и наставља да нариче: „Св'јет је овај тиран тиранину... у њ ратује народ са народом, у њ ратује човјек са човјеком... нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан, све се човјек брука са човјеком, гледа мајмун себе у зрцало.“

Онај чије је рођење у витлејемској пећини објављено као мирбожење, као грљење људи са Богом, окончаће своје земаљске дане на брду Голгота, изнад Јерусалима, у мукама. Његово погубљење породиће веру у васкрснуће мртвих, мит изнад мита о миру међу људима и народима. Векови пролазе, мир не долази, нити је ико од мртвих оживео, али људска чежња за оба та чуда не умире. Вера у Христа изокренула се у веру у чуда, а Христос је, кад га је Ђаво искушавао у пустињи, одбацио и чудо, и тајну, и ауторитет, као темеље људске среће. Одбацио је сва три стуба на којима почива свет после његовог распећа, уз лицемерне оде Исусу и прославе његовог рођења и васкрснућа. У име Христа, Христос је поражен. У име Христа, Велики инквизитор Фјодора Достојевског је победник.

Када би се Исус данас појавио и зашао међу људе, верујем да би му племенске вође, врачи и свештеници приредили суђење као и онда, кад су га, као јеретика и побуњеника, испоручили Понтију Пилату. Казали би му: човек жуди за чудима, за тајнама, за ауторитетима којима ће се поклонити, за обманама да смо Теби одани, па те морамо поново распети да нам не сметаш!

Припремајући највећу касапницу у дотадашњој историји света, Хитлерови нацисти су припремали и своју Библију, по којој су и Христос и сви пророци имали гене „германског света“.

Патријарх руски благосиља данас, у име Христа, ракету Сотона, усмерену ка јеретичком Западу, а у Москви, у храму Христа Спаситеља, проповеда се смрт православних Украјинаца због уједињења православног „руског света“!

Свет је, као и 1939. године, поново на ивици глобалног и страшног рата. Војске су постројене за армагедон, можда и последњи, јер прети апокалипса.

Српски народ је 1939. знао где је епицентар надолазеће катаклизме. Данас то неће ни да види ни да зна. Подршка српског народа великом злочину над Украјинцима, а и над руским народом, већа је у Београду него у Москви. „Мир Божји, Христос се роди!“, па се, иза тог поклича, радујемо ракетама „кинжал“ које разарају „свето Кијево“.

Божић је, за мене, драго сећање на Божић, у мом сиротињском селу у Херцеговини, кад сам био дете и кад нисам ни знао зашто Божић славимо ни да постоје два Божића, један који славе Руси и Срби и други који слави остали хришћански свет...

Убице, обесни, пресити и преваранти данас су Божићне иконе. Христос је погажен.

Можда је Велики инквизитор у праву. Човек је исувише слаб да носи бреме слободе, доброте и мира које му је Исус наменио.

Није без разлога Фридрих Ниче написао да и Бог има свој пакао, а то је његова вера у људе и жртва за људе.