Деветог марта 1991, у темељима својим тресла се држава Југославија, а пуцњи у Хрватској најављивали су трагедију свих у великој земљи од Алпа скоро до Солуна.

Где смо данас, 32 године касније?

Словенија и Хрватска су чланице ЕУ и НАТО алијансе. У НАТО савезу су и Црна Гора и Македонија, а ЕУ је и њима стратешки циљ. Пола БиХ жели и у ЕУ и у НАТО, а друга половина (Република Српска) то неће.

А где је Србија, највећа држава у негдашњој југословенској федерацији?

Србија још не зна ни где су јој државне границе. Антинатовске, антиамеричке и антизападне страсти убедљиве већине њених грађана можда су и веће него у Северној Кореји или Ирану. Подршка злочину над Украјином мања је у Русији него у Србији.

Када је и како започет историјски и цивилизацијски суноврат победничког народа који је био стожерни творац Југославије 1918. и миљеник демократског света?

Деветомартовска побуна 1991. детектовала је виновнике трагедије. Српски покрет обнове, тада водећа странка опозиције, сазвао је Деветог марта 1991. демонстрације за ослобађање ТВ-Београд, ТВ-Бастиље, главне пропагандне тровачнице српског народа, фабрику ратнохушачке хистерије, подрумске мржње и неистина о збивањима у држави. А недељник Српска реч пуцао је у срце режима Слободана Милошевића. У тескту Шта хоће генерали, разоткривено је да су, у тајном договору са маршалима и генералима КГБ и Совјетске армије, који су припремали пуч против Михаила Горбачова и његове гласности и перестројке, генерали ЈНА и Удбе, из војних магацина у Русији и Украјини, наоружавали Туђманове паравојне формације, а истовремено из својих складишта делили оружје Србима у Хрватској. Режирали су рат, да би, кад стаљинисти поврате власт у Москви, позвали Црвену армију да угаси тај рат и успостави поредак какав је био пре 1948, пре раскида братства са Стаљином!

Милошевићева супруга је била главни идеолог ове крваве завере. Српска реч је, на насловној страни, објавила њену фотографију са импресивним Стаљиновим брковима!

Ти бркови и текст Шта хоће генерали били су ударни разлог подивљалог беса завереника за рестаљинизацију државе. Деветог марта, на голоруке демонстранте на београдском Тргу републике, Тргу слободе, упутили су више од десет хиљада полицајаца, оклопне транспортере, водене топове, полубојне отрове, коњицу, дресиране псе, а увече и тенкове ЈНА.

Неочекивани и спартански отпор побуњеника покренуо је и студенте, затресла се сва Србија. ТВ-Бастиља бива ослобођена, сви похапшени демонстранти пуштени су из затвора, министар полиције подноси оставку, пропада и план Слободана Милошевића да стаљинистички генерали ЈНА заведу војну управу над Југославијом!

Девети март је отворио капије велике наде. Свих петнаест чланица тадашње Европске заједнице саопштавају да југословенска федерација мора да опстане и да нико неће признати најављене сецесије Словеније и Хрватске. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер стиже у Београд да „моли, подмићује и прети“, као је сâм изјавио. Нуди поклон од пет милијарди долара за брзо успостављање демократских институција у држави. И даје најчвршће гаранције да ће САД подржати убрзано чланство  Југославије у Европској заједници и НАТО алијанси!

Милан Кучан, тада председник Словеније, каже Бејкеру: „Нудите нам илузију, пут у Европу и НАТО је блокиран, јер су Србија и генерали ЈНА стратешки против Запада!“

Показаће се да је изговорио пророчке речи. Председник Србије, стаљинизму заветовани генерали Војске и моћна хидра Удбе, фанатичног огранка КГБ, надали су се пучу у Москви и досипали бензин на жаришта рата у Хрватској. Те аутисте, ментално заглибљене у поредак стаљинистичке диктатуре, разгоропадио је пораз московских пучиста, контраудар Бориса Јељцина, забрана Комунистичке партије Совјетског Савеза и, ускоро, и договорени и мирни распад те империје. Обнову стаљинизма преименовали су у одбрану „српских огњишта“, тенкове покренули на Вуковар, гранатирали Дубровник, убрзо ратни пожар пренели и у Босну и Херцеговину...

Списку западних непријатеља, који нису подржавали њихову „одбрану српског народа од геноцида“ придодата је и Русија Бориса Јељцина. Пијанац, лопужа, издајник православља, слуга Ватикана и Вашингтона – грмела је пропагандна артиљерија Стаљину оданих генерала, Удбе, голооточана, владика српске цркве, академика, песника, носталгичара за разбојничком Црном руком Аписовом, који су проклињали краља Александра, творца Југославије.

Осим у Дејтону 1995, одбијали су све мировне планове ЕУ, САД и Русије. Одбацили су план „З-4“ по коме су Срби у независној Хрватској добијали државу у држави. Поцепали су и план из Рамбујеа, по коме је Косово стицало статус суштинске аутономије за албанску већину, али у границама државе Србије. Изабрали су рат са НАТО алијансом, потписали капитулацију и протеривање државе Србије са Косова...

Првих неколико година овога века, ни Русију Владимира Путина, Јељциновог наследника, нису сматрали пријатељем. Анатемисали су партнерство Русије са Европом и Америком. Владимир Путин је у Београду дочекан са сузама радосницама кад се окренуо против Запада, кад су КГБ-овски силовики у Кремљу прокламовали обнову совјетске империје, кад у кренули да подижу споменике Стаљину, кад је КГБ почео да пуни тамнице „издајницима“ и да убија вође опозиције и прозападне побуњенике, а свештеници руске цркве благосиљали ракету Сотона, усмерену ка Вашингтону...

Не може бити ничег ни антицивилизацијског ни антиисторијског у посебним осећањима Срба према руском народу. У Русију Михаила Горбачова и Бориса Јељцина, као и у Русију Владимира Путина, у првим годинама његовог председниковања, и људи са Запада одлазли су као на духовно ходочашће и посматрали како се Руси, раскопчане душе, радују слободи.

Трагедија и Србије и српског народа узрокована је опчињеношћу Русијом логором, Русијом тамницом, Русијом окупатором и разбојником, Русијом одметнутом од Европе, од себе. Србија је заробљеник, верник, само те Русије, већ дуже од три деценије.

Хистерична путинофилија у данашњој Србији и рестаљинизована и агресорска данашња Русија сијамски су близанци.

Из Москве траже да Србија одбаци европско-амерички план о Косову, и да чека пораз, смрт Украјине.

Ове године у Кијеву, догодине у Призрену!

Овај крвави план обелодањен је у Београду.

Нема ни протеста ни експлозије гнева као Деветог марта 1991. Србија разума спава. Како је пробудити? И хоће ли се пробудити?