Нема филма који би обухватио све што се Српском покрету обнове дешавало за протеклих тридесет година.

Рођени смо два пута. Први пут 14. марта 1990. године. Други пут, 8. јуна те године, после раскола међу нама, када смо се одрекли националних заблуда.

После тог раскола, једна чета, налик првим хришћанима, кренула је у ослобађање Србије од њених, унутрашњих, окупатора.

Ослобађање Србије од комунистичког поретка, који је падао у Чешкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Источној Немачкој, Бугарској, а одржавао се једино у Београду.

Ослобађање од стоглаве аждаје комунистичких тајних служби, које су, све од 1944, од уласка Црвене армије у Београд, увек биле ешалони својих московских родитеља.

Ослобађање од генерала, којима је одбрана њихове идеологије била изнад одбране југословенске државе.

Ослобађање Србије од њене „елите“, световне и црквене, која се народу представљала као његова савест и путовођа, а подржавала је комунистички режим у Београду, његове удбаше, команданте, мафијаше и, убрзо ће се показати, велике разбојнике.

Устали смо да ослобађамо Србију од њих и постали, убрзо, велика река и поплава у плавом.

Носили смо се са тим злом у сред ратова у којима је убијана Југославија. Скоро десет година, предводили смо побуну стотина хиљада људи у Србији. Први тенкови Милошевићеве ЈНА упућени су на Београд, на нас. Хапшени смо, сатанизовани, тамничени, премлаћивани, а удбини ескадрони смрти су нас и убијали. Држава је организовала сурови, четвороструки, злочин на Ибарској магистрали, и то је почетак великог страдања СПО.

Били смо стожер опозиције, стварали смо и водили све антирежимске савезе и коалиције.

У завршници битке, у јесен 2000. године, када је врховни заповедник тог терористичког поретка оборен, издани смо од савезника наших и прободени њиховим копљима. Победничка коалиција ДОС, коју је формирао Српски покрет обнове, победу је прославила у једној недоумици: Да ли славити пад Слободана Милошевића или слом Српског покрета обнове, како је рекао Зоран Ђинђић!

Нисмо сломљени. Али, нисмо више били ни она велика река.

А куд тече и куд је скренула Србија, која је победила у октобру 2000? Свету се представљала као Србија која хоће у НАТО, у Европску унију, на Запад. Која је, дакле, за програмске циљеве Српског покрета обнове, али без Српског покрета обнове!

У децембру 1996, када СПО предводи коалицију „Заједно“, више од двеста хиљада демонстраната сатима је пролазило поред америчке амбасаде у Београду и клицало тој земљи демократије, као узору за сличну Србију када победимо.

Дванаест година касније и осам година после октобарске победе коалиције ДОС, из које је уклоњен Српски покрет обнове, америчка амбасада у Београду је спаљена!

Србијом су победнички кормилариле, нетакнуте, Милошевићеве службе смрти и њихова разграната мрежа, у све снажнијем загрљају са тајним службама из Москве.

Моћна пропаганда тих служби забораву је предавала истину о трагичној последњој деценији минулог века. Хвале се и уздижу удбаши и убице. Највеће срамоте и порази славе се као националне победе. Поричу се злочини Срба и нариче због злочина других. Народ се опија православним Истоком, док му деца беже на Запад.

А где смо ми сада? Нисмо снажни као што смо били, али циљеви су нам исти, непромењени. Србија у НАТО алијанси, као предворју Србији у Европској унији. Србија демонтираних тајних служби, отворених досијеа о злочинима, агентима и саучесницима у највећем злочиначком подухвату против Србије и српског народа. Да се сазна истина, и да се изрекну казне.

Хоће ли се то десити и када? Хоће, мора, јер Србија мора да живи.

Или ће наша држава у НАТО, у ЕУ, на Запад, или ће против Запада, на Исток, да будемо балканска Венецуела или Сирија.

Подржавамо државну политику Србије ка Западу и Европској унији. Подржавамо, такође, да се исцели косовска рана и да омча, звана Косово, буде уклоњена.

Подржавамо помирење Албанаца и Срба, и највеће гаранције САД и ЕУ за Србе и Српску цркву на Косову и Метохији.

Не подржавамо заблуду да на Запад, у Брисел, идемо преко Москве.

Запад нам даје велике донације, са Запада стижу инвестиције и модерна технологија, окружени смо земљама које су чланице НАТО, готово половина народа нам ради и живи на Западу, а Русија нам продаје оружје. Против кога?

Опозиција смо свима који неће ни преговоре ни споразум са Косовом. Свима који, бранећи оно што немамо, хоће да изгубимо и Србију, коју имамо.

Против смо опасних илузија да Велика Србија, коју сатански поредак из деведесетих није створио ратом и злочинима, данас може бити остварена побуном Срба у БиХ и литијама у Црној Гори.

Живели су Срби у једној држави, у обе Југославије, све док, пре три деценије, Удба и њени сваковрсни литијаши нису загаламили да је Југославија кобна грешка и да ће они, по њиховој наопакој памети, све Србе окупити у једној држави.

Против њих, унутрашњих окупатора Србије, дигли смо се пре три деценије. Иза њих су мртви, обогаљени, расељени, страшни злочини, рушевине велике државе, српски народ расејан у седам држава. На несрећу нашу, они још нису побеђени и жигосани као највећи кривци за највећи пораз српског народа, откада постојимо.

Верујем да није било у страначкој историји Србије, нити ће бити, странке као што је Српски покрет обнове.

Од свог рођења, више смо били породица, него партија.

Грчка је реч – партија. Парт, то значи одломак, део. Нико у Српском покрету обнове, коме је Српски покрет обнове икада заиграо у срцу, никада није био одломак, део, него осећање да је он, цео, за идеале Српског покрета обнове, био или не био, данас и формално, данас и случајно, данас и пролазно, у чланству Српског покрета обнове.