Од пада Слободана Милошевића, програмски циљ свих влада Србије био је – чланство државе у Европској унији. И, докле смо стигли? Све говорећи да путујемо ка Бриселу, путовали смо у супротном смеру. ЕУ је далеко,  а Евроазијској унији приступићемо већ у октобру.

То је успех, кажу, јер на тржишту Евроазијске уније живи 180 милиона људи.

Да ли је тако? Чланством у Евроазијској унији (Русија, Белорусија, Казахстан, Киргистан и Јерменија) Србија ризикује тржиште ЕУ од 500 милиона људи, на које извози близу 70 одсто свега што извози, док у државе Евроазијске уније извози дванаест пута мање. Србија ризикује да остане и без милијарди евра донација, субвенција и безповратне помоћи из претприступних фондова ЕУ. Ризикује и цивилизацијски раскол са својим грађанима који живе на Западу. У земљама ЕУ њих је близу два милиона, а још толико их је у САД, Канади и Аустралији. Само за последњих десетак година, из Србије се, у потрази за послом и бољим животом, иселило више од 700.000 људи, махом младих и образованих. Сви они, као и милиони пре њих, отишли су на Запад, скоро нико ни у Русију, ни у Кину, ни у Киргистан. Србија ризикује да, одбачена од ЕУ и Запада, постане балканска Венецуела, можда и Сирија.

Бројке кажу да Србија извози више у БиХ, него у Русију, Кину, Белорусију, Казахстан, Киргистан и Јерменију заједно. Земље ЕУ су донирале, поклониле, Србији више од три милијарде евра, а САД једну милијарду. Народ у Србији то не зна. Верује медијима: са Запада стижу само претње и уцене, а Русија и Кина су дародавци и добротвори, иако поклона из тих држава нема.

Чињенице су неумољиве. Тим горе по чињенице, говорио је Стаљин, а следбеници тог аутизма и једноумља васпитавају јавност Србије бруталније после Милошевића него за његовог владања. Деведесетих прошлог века, кад су убијали и растрзали ону велику државу, против њих се, свакодневно, борила Србија отпора злу, жигосала и демаскирала и злочине, и злочинце, и њихове идеологе. Ту Србију нису могли умирити и ућуткати ни убиствима, ни тортуром, ни затвором, ни оптужницама за националну издају. Већ осамнаест година, од прокламовања „демократског препорода“ Србије и њеног окретања ка „евроатлантским интеграцијама“ (ка ЕУ и НАТО), катедре едуковања народа против тих циљева држе виновници највећег националног пораза и срамоте. Удбаши, ратни мафијаши, пљачкаши и разбојници, хашки осуђеници за ратне злочине, антизападни идеолози, квази научници и аналитичари, православни џихадисти, врачаре и видовњаци, сваког дана су на телевизијама, широм су им отворени најтиражнији штампани медији, објављују књиге и ратне мемоаре о завери Европе и Америке против Србије, држе предавања по варошима и селима, хејтују по друштвеним мрежама... И, ево нас где смо. Не у Европској, него у Евроазијској унији!

А како је у Русији? Према званичној статистици, из Русије се, за последње две и по деценије, иселило око – пет милиона људи. Невладине организације у Москви кажу да је тај број, најмање, два пута већи. Алексеј Кудин, бивши министар финансија, тврди да је из Русије отишло – 18 милиона људи! Алина Полакова, председница Атлантског савета, драматично упозорава да се догађа „егзодус Руса“. Из земље се иселило и око 800.000 научника. Азил у државама ЕУ најмасовније траже избеглице из Сирије и Руси који напуштају Русију. И званична Москва не скрива „демографску катастрофу“. Међутим, за овдашњу антизападну помаму, Владимир Путин је – Русија. Путин запретио, Путин наредио, Путин одлучио... Свакодневно, антиевропска и антизападна кампања у Србији истура руског председника као свој мач и штит. Да је, онда, било Путина, не би било ни Олује, ни Бљеска, поломили бисмо НАТО, очистили Косово и Србију проширили до граница које смо хтели! Ово народ у Србији слуша већ осамнаест година. Од оваквих фантазија оболела је Србија.

А Русија, највећа држава на свету, најбогатија по ресурсима добијеним од Бога, земља најбројнијег европског народа великог знања и духа, поседује све да буде магнет који привлачи и глобална сила у свему. Русија то, нажалост, није. Запад је надмоћан. Запад побеђује на фронту људских слобода, животног стандарда, технологије, такмичења идеја, сменљивости и контроли сваке власти. Природна потреба, да буду слободни, да раде и зараде, да не стрепе од државе и њених идеолошких, верских или ма којих инквизитора, људе из целог света вуче ка Западу. Са Запада нема исељеничких каравана.  А државе, из којих народ одлази, од неизбежног пораза не могу спасити ни оружје, ни тајне службе, ни репресија, ни пропагандисти из шињела Гебелса и Берије.

Док је Русије и Кине, изгубљено Косово није изгубљено! Нарочито на овоме ланцу, Србија се вуче од Европе ка Азији.

Последњи је тренутак да Србија изађе из лавиринта самообмана, обмана и пропадања. И да покрене свој европски воз који, уклет и окован, већ осамнаест година, стоји у београдској станици. Бриселски тегљачи покрену га донацијама, субвенцијама, безвизним пасошима, па и ласкањима, али воз зауставе тегљачи са Истока и повуку га уназад. Одржава се илузија кретања Србије ка Западу, а Запад је све удаљенији.

Не може се у Брисел преко Москве ни на Запад преко Истока.