Већ скоро седамнаест година крећући се ка Европској Унији, споро, ретко када брже, а често и натрашке, Србија је стигла до зида, који не може ни заобићи ни прескочити, него га мора уклонити или се зауставити и ушанчити пред њим. Устав и Косово су тај зид. Он се уклања избацивањем из Устава норми супротстављених европском уређењу наше државе и потписивањем споразума о нормализацији односа Србије са Косовом.

Европска Унија не захтева да Србија призна независност своје доскорашње покрајине, јер ту независност, свака због својих специфичних разлога, не признаје ни пет њених чланица. Захтева, међутим, да Србија прихвати реалност да независност Косова признаје више него убедљива већина чланица ЕУ И УН, па је неодржива уставна преамбула по којој је Косово аутономна покрајина под суверенитетом државе Србије.

Хоћемо ли уклонити зид према Европи или ће наше дуго путовање у Европу бити обустављено? Треће могућности нема. Истиче време заблуди да нам државни воз може бити усмерен ка Западу, а кретати се, истовремено, ка Истоку.

„Унутрашњи дијалог“ о томе шта ћемо и куд ћемо, на који је позвао председник Србије, све више личи на vox clamantis in deserto, глас вапијућег у пустињи. На прсте једне руке могу се пребројати усамљеници који су, јавно, иступили са својим ставом. Ћутање или ругање. То је доминирајући одговор.

Време истиче. Ништа од најављеног дијалога о два кључна питања Србије неће бити и заглавићемо се у живом песку код зида испред нас, уколико се расправа о избору пута, о избору будућности, не пресели у парламент, у ТВ студије, у све медије, на јавне грађанске трибине, у политичке странке, невладине организације, у САНУ... Верске главешине не спомињем, јер је у модерним и демократским државама религија, свака и свачија религија, одвојена од вођења државе. Услов за слободну и демократску дебату је да нико, ма шта рекао и предложио, не може бити сатанизован, ни од власти, ни од противника власти, ни од медија, тим пре што се комесари неких тиражних таблоида и ТВ мрежа у Србији служе речником Пјонгјанга.
                    
Подржао сам позив шефа државе и предложио да, без оклевања, уклонимо оба зида, и уставни и косовски. Европским уставом Србија добија европске и независне институције, не само у правосуђу, него и у свом државном устројству преноса власти на регионе и локалне самоуправе. Историјским споразумом са косовским Албанцима, утемељеном на стварности и опредељењу да непријатељство гасимо пријатељством, Србија не губи Косово. Изгубио га је Слободан Милошевић. Само свестраном сарадњом Србије са Косовом, можемо, на том Косову, по највишим стандардима ЕУ, заштити сва права тамошњих Срба и наше национално, религијско и духовно, наслеђе. А кад и Србија и Косово постану чланице ЕУ, неће бити ни границе између Србије и Косова.

Саопштен је и став да је Вучићев позив на дијалог о Косову позив на издају Косова и да косовски програм Србије 2017. године мора бити Лазарева клетва из 1389, клетва коју Лазар никада није ни изговорио.

Судећи према најновијим анкетама, већина Срба је против рушења и уставног и косовског зида, али не због цара Лазара, него због Русије. Све снажније и убрзаније Србију потапа цунами еврофобије и русофилије. Чују се и захтеви за расписивањем референдума, па нека народ одлучи.

Нека одлучи, али, пре тога, у масовном и одговорном дијалогу, који још није покренут, људи у Србији морају бити упознати са неизбежним последицама одлуке да одбаце Европску Унију. Убрзо би пресушили европски развојни фондови и све донације са Запада, а других и нема. Страни инвеститори, а скоро сви су европски и западни, напустили би Србију. Буџет државе би се урушио преко ноћи. Шверц и криминал постали би једина одржива економија. Ескадрони смрти из деведесетих заводили би мир и ред у држави логору. И ако бисмо имали шта да извеземо у Русију, не бисмо имали куда. ЕУ и НАТО су свуда око нас, били бисмо блокирани. Најмањи нереди на Косову и у БиХ прерасли би у ратни пожар који би гасио НАТО, и то на штету Србије и Срба. Ка Европи би кренуо талас нових избрглица, не више из Сирије него из Србије...

Дајте нам чињенице, даћемо вам право, говорили су римски сенатори. У Србији се чињенице заобилазе, кривотворе или презиру. Тако од позива на дебату о судбинским питањима ове државе, за многе је важније ко је тај ко их позива на расправу. Нећу ни како ја хоћу, ако он хоће оно што мисли и да ја хоћу! Из ината њему, ето, хоћу баш оно што нећу!
                    
Позив на „унутрашњи дијалог“ није позив на прело. Драматичност тренутка обавезује да најпре утврдимо где смо данас, и као народ и као држава. Да смо острвце у мору НАТО и ЕУ држава свуда око нас. И да ми, нажалост, одбијамо да прихватимо и ту географску и геополитичку стварност. На Запад се исељавамо, али Запад презиремо. Чувамо своје барикаде на Бриселској, на Западној магистрали, сејемо илузију да ће да се уруше и Европа и Америка, и да ће, само што није, над православном Србијом и „њеним земљама“, гранути сибирско сунце.

Онај Буриданов магарац скапао је од глади разапет између два пласта сена, јер није знао ка коме пласту да крене. Пред Србијом је мало друкчији избор. Само један пласт је доступан, увелико га и черупамо, али се отимамо и вучемо ка оном другом, далеком и недокучивом, у коме има и отровних трава.